Napomena: Tekst je napisan veče pre dodele Oskara 2021. godine
Sutra ujutru znaćemo ko je pobednik u kategoriji najbolji film na dodeli Oskara. Godinu za nama nije obeležilo bioskopsko iskustvo, već potpuna promena doživljaja sedme umetnosti – kućni bioskop. Gotovo svi filmovi koji su nominovani za Oskara inicijalno su debitovali na striming servisima ili PVOD-u (premijum video na zahtev) uz limitiranu bioskopsku premijeru u zemljama koje su usred pandemije imale otvorena vrata bioskopskih sala. Za sada ostaje pravilo da film ne mora nužno da bude premijerno prikazan na velikom platnu, za razliku od prethodnih godina kada je autorski rad morao određeni period da se prikazuje u bioskopu kako bi bio validan za nominaciju.
Može se reći da je ovo bila jako dobra godina za Oskara. Svi nominovani u kategoriji “najbolji film” imaju jedinstven pogled na sedmu umetnosti i šta je njena uloga. Od zabave, preko društvenog apela, istorijskih osvrta, pa do studija ličnosti.
Siguran sam da bi lista od najboljeg do “najgoreg” (mada ovde najgori zaista ne postoji) kod svakog bila drugačija. Na kraju se, barem kad je ovih osam nominovanih u pitanju, sve svodi na stvar lične preferencije i žanrovskog interesovanja.
8. THE TRIAL OF THE CHICAGO 7
Film Arona Sorkina “The Trail of the Chicago 7” je istorijska pravna drama odigrava se leta gospodnjeg avgusta 1968. godine.
Ozloglašeni istorijski događaj i suđenje mogu se slobodno prevesti u savremeni kontekst. Politička i institucionalna igra koja je želela da zbriše pobunjenike i demokraste predstavnike mladih, studetnske organizacije i entuzijaste doživela je vrhunac na čuvenom suđenju, a potom i nekoliko godina kasnije nakon inicijalne presude.
Želja za mirnim protestom protiv odluke američke vlade o regrutaciji velikog broj mladih muškaraca u Vijetnamskom ratu, pretvorila se u haos, a potom i u politički spin u kojem su organizatori predstavljeni kao huliganska, separatistička i nasilnička skupina kojoj država neće dozvoliti da pravi nered.
“Chicago 7” na dnu je liste zbog nejasne odluke Sorokina da čitav događaj predstavi kao svojersnu društvenu satiru čime film ozbiljan istorijski događaj stavlja u vrlo apsurdan scenario.
7. Nomadland
Film Kloi Žao “Nomadland” je ambciozni autorski pokušaj spajanja dokumentarnog, društveno-ekonomskog i dramskog spektra filmske umetnosti. Odlična Fransis Mekdormand u cipelama žene koja je izgubila sve posle recesije 2008. godine zaslužila je film sa boljim fokusom i zdravorazumskim idejama, a ne dečju utopiju o hipi slobodi duha.
6. Mank
Istorijski osvrt filma i borba Menkovica u filmu “Mank” Dejvida Finčera, da bude potpisan kao scenarista za “Citizen Kane” prošarna je društveno-političkom notom jer Holivud nikad nije bio samo “fabrika snova”, već svojevrsna produžena ruka, pa čak i politički saveznik u istoriji. Subverzivan ton filma nesvesno se osvrće i na koncept najvećih kriza u nekim zemljama koje finansijski nisu mogle da smire narod, ali su im pružali koncept “leba i igara”, da ne bi razmišljali o stvarnim problemima.
Audio-vizuelni omaž starom Holivudu više je društvena i karakterna studija, nego što je film. Ali, kao takav Akademiji se dopada. Jer ko o čemu baba o uštipcima, a Holivud o Holivudu.
5. JUDAS AND THE BLACK MESSIAH
Biografska drama i analitičan pristup organizaciji Crnih pantera otvara vrata vrlo zanimljivoj ideji nad kojom se pita i sam Hampton – Šta je moja zaostavština? Da li su bili borci za pravdu ili ostrašćeni radikalni idealisti, Marksisti i nasilnci?
4. MINARI
Umesto mračne drame i večite muke “Minari” Li Ajzeka Čenga ima filmsku dušu koja napustila sedmu umetnost. Narativ skovan poput dečjih sećanja i u ne tako blistavim momentima ume da se zabavi. Naročito kada Jijeve poseti Monikina majka, Dejvidova baka. Mada, on nije ni najmanje srećan što se ova gospođa ne hvata za tiganj i što bi da najveći deo vremena provela igrajući karte i gledajući televiziju.
3. PROMISING YOUNG WOMAN
Rediteljka Emerald Fenel u “Promising Young Woman” servira veliki broj zanimljivih osvetničkih ideja i studija ličnosti glavnih aktera. Film najviše voli da izazove efekat – šokiranog otvaranja usta. Ako se zažmuri na nekoliko grešaka i sitnica, u pitanju je odličan naslov koji je uspeo da objedini sve i svašta, muzički i žanrovski, i ništa nije upotrebio bez veze, jer koliko god čudno zvučalo ta gudačka verzija pesme Britni Spirs i te kako ima smisla u sceni u kojoj je upotrebljena.
2. Sound of Metal
“Sound of Metal” je neosporno nezgodan i jako težak film za gledanje, ali esencijalno važan u savremenoj kinematografiji. Iako mu je težište na gubitku sluha glavnog protagoniste, kao i većina tematski bitnih filmova u poslednje dve decenije, krajnje je univerzalan. Rubenov gubitak sluha, podsetio me je na neverovatan užas koji sam osetio kad sam pre nekoliko godina odlučio da napustim novinarsku profesiju, rečima “više nikad u životu neću da pišem”. Reči su reči, a pomisao da više nikad neću pisati je kao da mi je neko oduzeo ruke. Ja sam svoje srećom dobio natrag i to je mesto gde “Sound of Metal” poentira konceptom – šta se dogodi kad se nešto nepovratno, a nama važno, izgubi.
1. The Father
Oskarovac Entoni Hopkins posle kultnih uloga koje je napravio u dugogodišnjoj karijeri sa 83 godine može da se pohvali da je pred kraj svoje karijere snimio najbolju ulogu u svom životu. Fantastična Olivija Kolman i kratka, ali upečatljiva pojava Imodžin Puts (Vivarium) u “The Father” igraju na istoj visokoj glumačkoj lestvici.
“The Father” i pored maestralne režije koja je uspela da izbegne atmosferu pozorišne predstave jer je u pitanju istoimeni adaptirani komad, ostavlja neverovatne emocije kada Entoni pita: “Gde mi je sat” ili ono najteže pitanje: “Ko sam ja?”.