Film “Vivarium”: Mislite da je vaš život pakao? Ovo je pakao!

“Vivarium” scenariste Greta Šanlija i reditelja Lorkana Finengena kao minimalistička ideja o izolaciji i alegoriji o suburbijskom životu bila bi pogodnija da je deo serijala “Zona sumraka” ili “Black Mirror”, jer koliko god da je 90 minuta sitan vremenski prostor za moderne filmove, u ovom tesnom narativnom hodniku zanimljiva ideja o zarobljeništvu i filozofskom tumačenju uz pomoć premise i konkluzije deluje znatno duže. Zato što nema sa mnogo čime da zabavi gledaoce, iako u detaljima nudi mnogo više nego što se to čini.

Rekla sam ti da skreneš desno! Nemaš ti pojma, treba da idemo desno!

Tom i Džema su prototip predstavnika srednje klase. Ugrubo rečeno društveni mediokritet čija glava ne viri iz gomile. Tu su, ne smetaju, simpatični su, ako nikom ništa. Neko zloban bi rekao – nebitni pojedinci koji dišu jer su imali sreće da se rode.

Dobacili su do životne faze kad je vreme da imaju svoju nekretininu koju bi mogli da obezbede, i započnu drugu i možda još monotoniju fazu života – zajednički život, možda sa detetom, možda bez njega. Suburbijska novogradnja “Yonder” nudi povoljne uslove po kvadratnom metru i kako obećava Martin, socijalno neadaptirani prodavac nekretnina, dom koji nije previše blizu, niti previše daleko.

Tom poput psa odmah je nanjušio potencijalni problem u koji ne bi da se uvale, ali Džema kao empatična pufnasta panda nema srca da kaže “ne” Martinu. Uostalom, šta može da pođe po zlu? Samo idu u razgledanje kuća.

Blago Dedi, pročitaj i ⇓

Novi filmovi koji izlaze u aprilu

Dolazak u “Yonder” će biti njihova prva i poslednja stanica. Tom i Džema kao u najgorem košmaru sa Teletabisima ne mogu da izađu iz lavirinta zelenih kućica i na koju god stranu se okrenu put ih dovede do kuće broj 9.

Martin je ispario, nema žive duše u suburbijskoj monotoniji bez početka i kraja i na vratima doma ih čeka kutija sa bebom.

“Kad odraste, možete da napustite dom”. Samo je pitanje – gde smo? Zašto čuvamo ovo dete? Zašto baš mi? Gde da skrenemo da izađemo odavde?

Dom za vešanje

Da je kojim slučajem “Vivarium” epizoda “Black Mirror-a” u trajanju od 40-ak minuta, verovatno bi pokrenula teorije o kući broj 9, šta znači simbolika kukavičjeg gnezda na početku filma i na šta se odnose očigledne reference na filmove “Selo prokletih” i “Poltergaist”. Umesto toga dobili smo produženu epizodu pomenutih serija sa emotivnom i interpersonalnom dinamičkom rupom u centralnom delu radnje.

Ako bi “Vivarium” bio analiza života od kolevke pa do groba, u kontekstu najbazičnije potrebe društva, onda bi se životni vek pojedinca sveo na rađanje, preuzimanje uloge staraoca, odgajanje, puštanje ptića iz gnezda i umiranje. Ne postoji ništa između navedenih koraka, pa čak ni vremena za razmišljanje. Sa druge strane iz ugla savremenih teorija društva “Vivarium” bi bio kritika savremenog društva koje želi mnogo više od života i prolazi kroz egzistencijalnu krizu zbog ličnog nezadovoljstva, a ne zaslužuje ništa više jer je mediokritet koji samo treba da se reprodukuje, da bi stvaralo radnu snagu.

Međutim, film stavlja pod lupu Džemu i Toma koji prolaze kroz doslovni pakao uporno akcentujući njihove živote koji, nažalost, deluju jako prazno jer je dolazak u “Yonder” iznedrio samo dve potrebe – Džeminu empatiju i Tomovu anksioznost i distancu u problemima. “Vivarium” iako ima nekoliko genijalnih opaski, naročito jednu koja će poslužiti za završni udarac filma, ne koristi dovoljno humor, a ni karaktere niti pozadinske priče likova koji bi mesece provedene u pastelnom paklu učinili dinamičnijim i zabavnim.

Iako je glavna muka – gde smo ti mi? Na kraju će ispostaviti da je to najamnje bitna tačka u priči. Što će naravno većinski deo gledalaca koji žele odgovor i radnju u tri čina jako razočarati. Kičma filma je sve samo ne mesto na kojem su Tom i Džema ukopani, već njihova uloga u njoj i njihova metaforična uloga u većoj slici sveta.

Fantastična gluma Imogen Puts, i simpatičnost Džesija Ajzenberga počinje da curi kao pešćani sat zbog manjka karakterizacije likova koji se čine mnogo zanimljivijim nego što to zaista jesu. Kad bismo srezali trajanje za tridesetak minuta, dali mu dinamičniji odnos između aktera, finale i emotivna katarza bili bi mnogo efektniji nego što su u formi u kojoj trenutno jesu. To ne znači da “Vivarium” je loš ili nebitan, samo je nedovoljno izgrađen na svojoj minimalnoj, ali dobroj ideji koja se nije račvala.

Na kraju samo na neko vreme je zabavno biti u naselju “Yonder” sa Džemom i Tomom, ali ne predugo već je dovoljno mučna samoizolacija.