Film “Nomadland”: Nije mi žao. Ne, nikako

Posmatrajući dokumentarac “American Factory” i pseudo dokumentarnu dramu “Nomadland” dobija se kristalno jasna slika posledica recesije 2008. godine u oblastima koje su zavise od industrijske proizvodnje. Srušeni snovi o “američkom snu” i ideje o stabilnoj srednjoj ili niže-srednjoj klasi dekonstrušu mit o Americi kao obećnoj zemlji. Kako je neko lepo objasnio u toku recesije – prvo padne najviša kula i dok pada ruši one manje koje je okružuju. Možda se na ovim prostorima pričalo i još uvek se priča “da nama ne može niko ništa i da smo jači od sudbine – ekonomske i socijalne”, činjenica je da će uzdrmana ekonomija, koju udara u pleksus pandemija, u narednim godinama ostaviti veoma bolne i razorne klasne posledice. 

Film Kloi Žao “Nomadland” jednim delom ima dokumentarni pristup jer gotovo svi glumci, osim Frensis Mekdormand, zaista su nomadi po životnom opredeljenju. Potraga za slobodnijim životom oslobođenim od kapitalističkih stega i nepovoljne klime na tržištu rada pokreće manji deo nomadske grupe, a većinu čine ljudi koji su usled posledica ekonomske krize izgubili krov nad glavom i finansijska sredstva za preživaljvanje.   

“Nisam beskućnik, samo nemam kuću”, vrlo odlučno izgovara Fren kada sretne poznanicu i njene ćerke u radnji. Nije se samo krov srušio u njenom životu. Srušen je i čuveni zavet jer posle smrti supruga i gubitka posla Fren osim kombija, uspomena i honorarnih poslova više nema opcija. Tvrdoglava narav koja ne želi pomoć i neizlečene rane posle gubitka onoga sa kojim je želela da bude u “zdravlju i bolesti” Fren šalju na put do nomadskog plemena i njihovih najčešće teških priča. 

Kloi Žao inspirisana romanom “Nomadland” Džesike Brader osmislila je narativ koji prati Frenisi Mekdormand, čime je na kraju njen autorski film delom fikcija, delom drama i delom dokumentarac.

Blago Dedi, pročitaj i ⇓

Film “The Father”: Zaslužuje svaki mogući Oskar koji postoji

Ambiciozna ideja o studiji ličnosti, ekonomiji i hipi ideji o slobodnoj volji u svojoj suštini je beskrajno prazna i površna filmska priča koja nijednu temu ne istražuje do kraja. Emotivni monolozi, naročito, žene koja umire od kancera i poslednjoj želji da preostale dane provede na Aljasci kako bi se prisetila života koji je ostao za njom, uz nadu da će njeni prijatelji napraviti logorsku vatru u njeni čast, kada nje više ne bude bilo, ili priča bivšeg vojnika koji pati od posttraumatskog stresa jesu emotivna knedla. Sporadične priče ne daju kompletniju sliku, niti oblikuju atmosferu koja može da zgrabi pažnju. 

Problem počiva u filmskoj odrednici jer sa aspekta dokumentarca vrlo je šturo, a sa dramskog dela je nejasno i nerazrađeno. 

Životna priča Fren je isprekidana nomadskim narativom koji ne dozvoljava da njen narativ prirodno teče, čime se potpuno gubi nit i empatija prema njenoj sudbini. Ekonomsko-filozofska banalizacija je šuplja sa svih mogućih strana i čini još manju uslugu celokupnoj priči. Insistiranje na ideji slobode sa osvrtom na hipi pokret je vrlo nesrećan pokušaj kritike savremene civilizacije.

“Nomadland” posle dva gledanja (jer mi se prvi put opšte nije dopao, pa sam mu dao šansu još jednom) i dalje je letargičan i narativno nefukusiran. Opet, “Nomadland” je glavni favorit na ovogodišnjem Oskaru. Na veliku žalost u 21. veku i dalje pričamo o inkluziji i ravnopravnosti, pa je najveća priča posle nominacija bila o istorijskom momentu da su dve žene nominovane za najboljeg reditelja. Treba da se kao društvo stidimo što je ovo “istorijski momenat”, a ne nešto što je sasvim normalno. Veoma suptilno insistiranje da se sad po svaku cenu da nagrada Kloi Žao zbog “istorijskog trenutka” nije nikakav pomak. Inkluzija na stranu, “Nomadland” ne zaslužuje ni nominaciju.