Pre nego što se upustim u kratke recenzije filmskih i televizijskih naslova, jedna mala napomena – skoro svaki film i serija sa spiska ima svoju čar i publiku kojoj se obraća. Bilo bi nepravedno ih osuditi i ostaviti po strani da jecaju u mraku. Daleko su od savršenstva i svakako su daleko od samostalnog teksta.
On the Rocks
Dve stvari su važne pre stiskanja dugmenceta “PLAY”. “On the rocks” je film kompanije A24, i baš kao i svaki drugi film koji je izašao iz njihovog kazana, tako i ovaj sistemski odbija da se povinuje holivudskoj žanrovskoj formuli. Pripada reonu romantične-komedije, ali nije vrcavi film sa Dženifer Lopez ili Meg Rajan, ovo je nešto potpuno drugačije.
Druga i najverovatnije odlučujuća stvar za jedan deo publike je Sofija Kopola. Rediteljka i scenaristkinja, kao i A24, od početka svoje karijere nije zainteresovana za zabavljanje rekreativne gledalačke publike. Njen rad nije po svačijoj volji i nije svačije polje interesovanja, tako da nema ljutnje na Kopolu. Dakle, ako vam Bil Marej i Rašida Džouns ostavljaju utisak prosečne lagane rom-com formule, grdno ste se prevarili.
“On the Rocks” svoju turneju od jednog i po sata započinje uvodom koji je već sad ozloglašeno izlizana tema. Laura, žena, majka, književnica, relativno uspešno balansira odgajanje dve ćerke, igranje uloge odgovorne supruge i zaposlene žene. Zapravo, posao joj ne ide baš najsjanije. Kao i svaka majka suočena je sa dokoličarskim i trivijalnim životima drugih žena sa kojima ne bi na kafu popila. Doduše, jednu bi popila čisto iz znatiželje – sa bliskom saradnicom svog supruga.
Kola kreću nizbrdo kad Laura posumnja da je suprug vara, a njen razuzdani otac Feliks priskače u pomoć. Laura i Feliks su dva kraja spektra. Ona je monogamista i veruje brak, dok je Feliks čovek slobodnog duha prepun priča o porivima koji pokreću mušku i žensku prirodu. Dva opozita uspešno zajedno funkcionišu jer imaju zajednički cilj – da otkriju da li Laurin suprug vara.
Kopolin film nijednog trenutka ne veliča, niti potcenjuje nijednu stranu. Sa gracioznošću pristupa potrebi da ljudi imaju jednog partnera, ali ne sanckioniše ili osuđuje slobodan , koji ne želi ništa osim, pa… povremenog trljanja, nazvaćemo to tako.
Bil Marej kao Filiks je oličenje muškarca u poznim godinama koji nikada nije shvatio čemu potreba za emotivnim vezivanjem, kad ljudska priroda ima druge planove. Rašida Džouns je oličenje potrebe za stabilnošću koja ne shvata zašto ljudi žele druge da emotivno povrede.
“On the Rocks” ima nekoliko sjajnih komičnih momenata, veoma bizarnih karakternih odluka, legato tempo radnje i antikatarzično finale. Kopolin film je više karakterna studija braka, nego što je romantična-komedija, iako na momente jeste i to jako dobra.
The Trial of the Chicago 7
Film Arona Sorkina je istorijska pravna drama smeštena sredinom prošlog veka, tačnije otputovaćemo u prošlost leta gospodnjeg avgusta 1968. godine.
Ozloglašeni istorijski događaj i suđenje mogu se slobodno prevesti u savremeni kontekst. Politička i institucionalna igra koja je želela da zbriše pobunjenike i demokraste predstavnike mladih, studetnske organizacije i entuzijaste doživela je vrhunac na čuvenom suđenju, a potom i nekoliko godina kasnije nakon inicijalne presude.
Želja za mirnim protestom protiv odluke američke vlade o regrutaciji velikog broj mladih muškaraca u Vijetnamskom ratu, gle čuda, pretvorila se u haos, a potom i u politički spin u kojem su organizatori predstavljeni kao huliganska, separatistička i nasilnička skupina kojoj država neće dozvoliti da pravi nered. Ako vam zvuči poznato, onda ništa.
Film koji arlauče OSKAR, ima svojih dobrih i loših strana. Iako je u pitanju istorijska priča sa dramaturškim elementima, insistiranje Arona Sorkina na komičnom i pre svega ciničnom tonu filma, skreće pažnju sa centralne poroblematike. Glavni akteri među kojima su demokratska stranka mladih sa Sašom Baronom Koenom i Džeremijem Strongom, i sudija kojeg tumači Fren Lengela, predstavljaju agresivno parodiranje na račun priče. Neretko ih prezentujući kao šaljivdžije i neozbiljne karikature.
Iako je jasna želja da se skine sloj tenzije sa generalne težine i ozbiljnosti tematike vidno je preterivanje i scenarijsko igranje sa istorijskom pričom. Kad se na jedno oko zažmuri i film se gleda iz konteksta istorijske-fikcije nema nekih većih problema. U suprotnom “The Trail of the Chicago 7” je nasilno komičan i emotivno manipulativan.
The Witches
Anđelika Hjuston 1990. godine u filmu “Veštice” pobrinula se da niko posle nje ne može biti najodvratnija i najzlokobnija veštica u kinematografiji. Uz sve dobre namere En Hetevej da u rimejku oživi kultni lik i uz svu pomoć CGI animacije, druga po redu adaptacija priče za decu Roalda Dala, možda unese nemir u život deteta do 10 godina, ali zašto bi to bilo kome pri zdravoj pameti palo na pamet.
Filmovi koji uslovno nose etiketu za decu, najčešće se obraćaju i starijoj publici. Pogledajte katalog animiranih filmova studija Pixar – kolliko god godina da imate nešto će vam se svideti. Nova verzija kojom diriguje Robert Zemickis osim modernog osvrta na priču o baki i unuku koji dolaze u hotel kojim veštice haraju, propušta priliku da iskoristi mračan ton romana Roalda Dala. Umesto slojeva i metafore veće priče, dobija se najklasičniji film za decu, koji i nije za decu jer koje dete želi da gleda En Hetevej u ulozi Penivajza – njena verzija je doslovna replika klovna iz filma “IT”.
Jedina svetla tačka je Oktavija Spenser koja je dala sve od sebe da njen lik učini empatičnim i beskrajno zabavnim.
Barbarians (prva sezona)
Ukratko nije dobro.
Nemačka serija, koja ovih dana se drži na vrhu liste po gledanosti na Netflix-u u Srbiji, pored interesatnog osvrta na bitku u Teutobroškoj šumi koja se desila 9. godine Nove ere, evidentnog budžeta i nekoliko dobrih koreografski urađenih akcionih scena pati na svim ostalim poljima.
Ključni problem sa “Barbarinas” i greška koja nije naučena od starije braće “The Last Kingdom”, pa i od “Game of Thrones” je građenje sveta. Iako se istorijski malo zna o generalnoj dinamici, komunikaciji i normativu plemena, serija koja je fokusirana na 9. godinu je previše 2020. godina. Frazeologija i način komunikacije između likova je previše modernizovana i svoj vrhunac doživljava u romantičom delu priče i rečenici koju neću zaboraviti jer je izgovara jedan član plemena: “Dozvolite da vas ispratim do vrata”. Kojih vrata u kućici od sena? I ko to još izgovara osim korporativne aždaje koja vam je upravo uručila otkaz. Povremeni upad latinskih izraza je samo loša fora koja pokušava da oformi istorijski kontekst.
Nažalost, generalna tenzija između buntovnih plemena i rimske vojske je urađena najklasičnije bez građenja atmosfere i subverzije koja bi stvorila osećaj privrženosti ka likovima i događajima. Odustvo detalja u naraciji, i narativ koji jasno vodi samo ka sukobu i ljubavisanju teško je pratiti sa interesovanjem.
I pored visokog budžeta, serija na momente izgleda jako loše zbog problematičnih kompozicija kadra i načina na koji je rađena postprodukcija. Fotografija previše šara i menja se samo da bi se sakrili problemi.
Zašto se serije kao što su “The Last Kingdom”, epske-fantastike, istorijske-fikcije dopale široj poblici – zbog građenja sveta. Pravila koja postoje, a koja nama nisu poznata, način komunikacije, dijalozi koji su vešto napisani i na kraju atmosfera koja počiva na detaljima. “Barbarians” nema ništa od toga osim nekoliko kul scena i izgleda da je to bilo dovoljno za top 10.