Film “Minari”: Jedan od boljih filmova nominovih za Oskara

Duboko u državi Arkanzas čuju se tri glasa!

 

Monika: “Hoćeš da mi kažeš da ovo je život? Ova kartonska rupa na točkovima koju nazivaš kućom u kojoj nema tekuće vode. Nemoj ni da počinješ sa pričom da opet krećemo ispočetka. Doveo si me ovde, daleko od prijatelja i majke. Doveo si me u ovu zabit i govoriš mi da će sve biti u redu. Kako će biti sve u redu kad je najbliža bolnica udaljena sat vremena odavde. Šta ako se nešto desi našem sinu? Je l si zaboravio da je bolestan? Ne znam zašto sam uopšte pristala da dođem ovde. Možda je bolje da odem, ali ne znam gde. Je l se ovo život zove?“. 

Dejvid: “Hoćeš da mi kažeš da ovo je život? Doveli ste nepoznatu ženu u kuću i kažete da se zove baka. Ona nije prava baka. Zapravo, ona uopšte nije baka. Bake spremaju kolače. Bake se ne kartaju i ne gledaju rvanje na televiziji. Zašto mi uvaljujete da pijem ovaj bućkuriš kad najviše volim svakog jutra da gucnem “Planinske izvore”. I neću da se molim višoj sili da me pusti da vidim raj. Ti, nepoznata ženo što nisi baka, da li ću umreti? Je l se ovo život zove?“. 

Džejkob: “Hoćeš da mi kažeš da je ovo život? Pa, ako jeste neka žrtva koju ću podneti bude vredna. Monika i ja moraćemo da razdvajamo piliće u fabrici još neko vreme, ali doći će vreme kada više nećemo gledati u guzice žutih pijukala. Ovi glupi Ameri hoće da me zeznu da plaćam navodnjavanje, ali sam ću naći izvor vode i napraviti farmu. Našao sam i ludaka da mi pomaže, ali voda nije dobra i moji ljudi su me već zeznuli za posao. Je l se ovo život zove?“. 

Foto: A24

Reditelj Li Ajzek Čang tiho odgovara – da, to je život. 

Delom fikcija, delom autobiografija autora oslikava obično-neobični svet porodice Ji po dolasku u Arkanzas. Neopterećen idejom imigracije Ajzek Čang ima druge stvari na umu. Kako izgleda život porodice koja po ko zna koji put kreće od nule? Finansijski okrnjeni, željni boljeg života, ali usamljeni. Okruženje im nije neprijatelj, naprotiv, iako igraju na tuđem terenu ljudi oko njih im nude koliko mogu da se prostru. 

Umesto mračne drame i večite muke “Minari” ima filmsku dušu koja napustila sedmu umetnost. Narativ skovan poput dečjih sećanja i u ne tako blistavim momentima ume da se zabavi. Naročito kada Jijeve poseti Monikina majka, Dejvidova baka. Mada, on nije ni najmanje srećan što se ova gospođa ne hvata za tiganj i što bi da najveći deo vremena provela igrajući karte i gledajući televiziju.

Motiv filma – da li je ovo zaista život, oblikuje neobične veze između članova porodice koji očekuju jedno, a dobijaju nešto što nisu želeli. Od empatije prema upornosti patrijarhata porodice, preko bakinih komičnih i Monikinih osurnih momenata, pa sve do pulsirajućeg srca priče – Dejvida, kome nekad srce zastane i stegne u grudima. 

“Minari” će mnogima biti poznat, ali ne zato što su previše sličnih filmova odgledali, već zbog univerzalnog pitanja koje sve muči – je l ovo život i zašto je ovakav?

Film "Minari"
Ocena
4
  • Režija
  • Scenario
  • Gluma
  • Atmosfera

Presuda

“Minari” za razliku od ostatka nominovanih za najbolji film na ovogodišnjoj dodeli Oskara ne crpi energiju iz istorijskih ili grandioznih fiktivnih elemenata, već iz života običnog čoveka. 

Prati Dedu na ↓

Pročitaj još

Najčitanije