Film “Leave the World Behind” recenzija: Prokleto mrzim ljude

“Jebeno mrzim ljude”. Zaključna rečenica uvodnog monologa Amande Sendford (Džulija Roberts) je savršeno precizno zakucani ekser u mrtvačkom sanduku prepunog razočaranja i ogorčenosti na ljudski rod. Ti mali sebični i emotivno manipulativni smrtnici šetaju ovom zemljom sa uverenjem da je njihovo postojanje bogom danom, kao da će ih se neko sećati kada legnu u crnu kutiju koju su izgradili svojim pohlepnim životima. Amandi je svega preko glave, i ljudi i čekanja. Nagledala se za tri života u svojoj profesiji “profesionalnih” muvatora, prodatih balona magle i nade u bočicama sa brendiranom etiketom. Prema tome, šta ima više da se čeka, idemo na odmor danas, sad, odmah. Pakuj čiste gaće… Ni one ti nisu potrebne. Kupićemo druge. Polazi. Tačka.

Porodica Sendford, predvođena matrijarhatom Amandom, zupčanikom koji porodični sistem drži u pogonu, tog jutra, kada je izgovorila da je shvatila da zapravo “jebeno mrzi ljude” spakovala je muža, ćerku i sina, i otišla na odmor jer život je jedan i ne treba gubiti vreme na planiranje.

Impulsivni luksuzni vikend kao odgovor na čuvenu rečenicu: “Ma, sve mi se više smučilo” umesto ledene čaše šarenog pića sa slamčicom se iz minuta u minut pretvara u sve veću katastrofu. Dvostruku katastrofu, na makro i mikro planu. Ovo je početak kraja sveta i finale kraja ljudi koje Amanda tako “jebeno mrzi”.

Kada se kontejnerski brod sa naftom, posle besciljnog lutanja morem, nasuka na lokalnu plažu u Hemptonu i kada se na vratima iznajmljene kućerine pojavi vlasnik sa molbom da ih Sendfordovi prime na jedno veče uz obećnje da će im vratiti novac uz milion neuverljivih objašnjenja zašto su baš tu došli, “Leave the World Behind” postaje paranoični triler u kojem ili neko ozbiljno laže ili je neko već odavno obmanut, ali je kasno za reakciju.

Foto: Neflix

Sudar Hičkokovske atmosfere, reditelja Sema Esmaila (Homecoming) sa paranojom Em Najt Šamalona, iako nosi žanrovsko odelo apokaliptičnog filma o kraju sveta i šta se krije iza neobjašnjivih i uznemirujućih događaja, kada skine blejzer, otkriva svoje pravo žanrovsko lice – psihološki porodični triler. Dvostruko delovanje priče na makro i mikro nivou, mikro – dve porodice u jednoj kući koje ne znaju šta se događa, zašto ljudi nestaju i zašto im čopor jelena ulazi u dvorište, marko – početak kraja sveta je povod, ali ne i tema, svodi ovu veoma zanimljivu karakternu studiju i ideju “smrti porodice” i ljudskosti, na rečenicu kojom Amanda zaključuje svoj prvi monolog u filmu – “jebeni ljudi”.

Scena kada se Maheršala Ali prvi put pojavi sa ćerom ispred svoje vikendice i zamoli da mu Senfrodovi dozvole da prespava noć u vili koju im je iznajmio, odmah je ispraćena opaskom Amande: “Ovo je vaša kuća?”. Tihi rasizam koji se više nijednom nije pojavio tokom filma je kapljica u moru stereotipa, predrasuda i pretpostavki koji ljudi koriste u komunikaciji sa drugima. Ili scena u kojoj Amandina ćerka prepričava priču o verniku koji se davi i bogu koji mu je tri puta poslao pomoć, ali kad se vernik na kraju udavio i stigao u raj pitao je Boga – zašto mu nije pomogao, a toliko ga voli. Ako u čitavoj priči postoji katastrofa, najveća je ona koja se događa upravo između male grupe ljudi koju priča prati.

Foto: Neflix

Vrhunski užas scene sa ispadanjem zuba ili neprijatnog pitanja upućenom Amandinom mužu, fakultetskom profesoru, da li je ikada spavao sa svojim studentkinjama, sa zaključkom: “Možda nije, ali je želeo” sa genijalnom zaključnom scenom, iako ostavlja dosta pitanja, više nego jasno odgovara na dilemu – u kom grmu leži problem, na nju je odmah na početku odgovorila Amanda.

Vrhunska muzička pratnja, fantastična glumačka ekipa i atmosfera koja je uvek na ivici noža, nisu kompezacija za ekspoziciju narativa koju izgovara Maheršala Ali u ulozi Džordža Skota, koji je klasičan apokaliptični kliše, ali su superlepak za mnogo bolji deo filma koji se bavi ljudima.

I šta je velika misterija? Nije šta, nego ko? Amanda, da li se čujemo?

Najčitanije

Pročitaj još

"Jebeno mrzim ljude". Zaključna rečenica uvodnog monologa Amande Sendford (Džulija Roberts) je savršeno precizno zakucani ekser u mrtvačkom sanduku prepunog razočaranja i ogorčenosti na ljudski rod. Ti mali sebični i emotivno manipulativni smrtnici šetaju ovom zemljom sa uverenjem da je njihovo postojanje bogom danom,...Film "Leave the World Behind" recenzija: Prokleto mrzim ljude