Film “Mank”: Jasno je da će se dokopati Oskara

Dejvida Finčer, reditelj filma “Mank”, čiji je scenario napisao njegov pokojni otac Džek Finčer, ne zahteva da se njegov rad gleda dva puta, ali kad je pozadinska priča o Orsonu Velsu, Hermanu Menkovicu i njihovom filmu “Citizen Kane” iz 1941. godine nepoznata, posle malo istraživačkog posla, povratak “Mank-u” dobija svoj puni sjaj.

Finčer kao opsesivni zaljubljenik u scenarijsko filovanje koje vrvi od dijaloga i masivnog teksta, a koji glumci moraju da sažvaću, sklon je perfekcionističkim tendecijama. “Mank” je mogao da bude još jedna pseudo biografija o buntovnom scenaristi čiji mudri jezik plete koliko seče, da ga Dejvid Finčer nije ukrasio monohromnim vizuelnim momentom i “istrošenom” reprodukcijom zvuka, kako bi u potpunosti oživeo duh filmskih klasika. Da je kojim slučajem “Mank” krenuo na televiziji i da mi niko nije rekao da je u pitanju film Dejvida Finčera, mogao bih da se zakunem u prvih desetak minuta da je po sredi ostvarenje iz prve polovine 20. veka.

Omaž prošlosti Holivuda i večito našljemanom Hermanu Menkovicu deluje decenijama daleko, ali je zapravo mnogo bliže nego što se čini.

Menkovic tridesetih godinama prošlog veka u društvu sa čašom u ruci nije ništa drugo nego preteča Tviter pametnjakovića. Ovaj prvi je u pravom društvu, potonji je u virtuelnom. Vrlo razborit i vrlo oštar u stavovima, ali dve prazne flaše na njegovoj strani stola ne profilišu ga kao osobu koju treba ozbiljno shvatiti. Kao i narogušenog tviteraša. Mnogo nepotrebnih reči bačenih u vetar.

Te iste reči, jezičina i prazne flaše koštale su Menkovica. Kako poetično objašnjava političar Vilijam Randolf Herst (kojeg je fantastično odglumio Čarls Dens) u pasivno-agresivnom razgovoru sa Menkom, on nije ništa drugo do orguljašev majmun. Priča o veselom majmunčetu je genijalna (ta scena vredi svakog potrošenog dolara).

Scenarista posle nezgode koja ga je oborila u krevet ima dva zadatka – da ne pije i da za 60 dana napiše scenario za Orsona Velsa. Priča nikako da mu svane pred očima, flaše alkohola ne prestaju da se cakle. Momenat koji je katalizator, a koji će se kasnije otelotvoriti u vidu kultnog filma “Citizen Kane” krije se u godinama pre nego što je Menkovic završio u krevetu, a potom sa štakom u ruci.

Holivud tridesetih, politika i Velika depresija kao tri jahača apokalipse morala su da funkcionišu zajedno. Holivud kao fabrika snova sa ciljem da besmislenim pričama proda maglu i navuče ljude u bioskope, što je pandan za savremeni film, političari kojima je potrebna kulturološka i društvena podrška, tu uskače Holivud, a zajedno bacaju veo preko Velike depresije i ekonomske katastrofe. Usred ovog pakla stoji Menkovic, oštro kritikujući politički diskurs, zgražavajući se nad nacizmom, dok Amerikanci Hitlera vide kao besmislenu pretnju jer “čuvek je samo lud”, kopajući sebi raku u industriji koja ne voli ljude koji mnogo govore glasno.

Osećaj blage jeze i dobro poznatog lažnog kolektivnog duha širi se vazduhom kao zapah strvine u monologu direktora filmske kuće MGM koji traži od svojih zaposlenih da rade za manje jer su teška vremena.

“Mi smo uvek i mi ćemo uvek biti porodica”, izgovara čelni čovek do Menkovic kao sunđer usisava sve ono što će mu kasnije biti inspiracija.

Rediteljska i tehnička prefinjenost filma, kao i fizička gluma koja oponaša koordinaciju pokreta i ekspresiju velikih imena filma iz prve polovine 20. veka daju “Mank-u” vanvremenski pečat. Kao nešto što je bilo, ali je sada i ostaće ko zna do kada.

Opet, istorijski osvrt filma i borba Menkovica da bude potpisan kao scenarista za “Citizen Kane” prošarna je društveno-političkom notom jer Holivud nikad nije bio samo “fabrika snova”, već svojevrsna produžena ruka, pa čak i politički saveznik u istoriji. Subverzivan ton filma nesvesno se osvrće i na koncept najvećih kriza u nekim zemljama koje finansijski nisu mogle da smire narod, ali su im pružali koncept “leba i igara”, da ne bi razmišljali o stvarnim problemima.

“Mank” nije uloga života za Gerija Oldmana koji je poprilično rezervisan u liku koja za njega nije nepoznat teren. Banalan i karikaturalan ton alkoholičarskih scena i povremena potreba da pravi “sad ide fora” izraz lica izbacivala bi ga iz lika. Na stranu nekoliko kritičnih scena, uključujući finalnu sa pijanim monologom, Odlman je uradio pristojan posao.

Za razliku od njega Čarls Dens nema mnogo minuta na ekranu, ali sve što ima je suvo zlato.

“Mank” je u klasičnom holivudskom stilu opsednut Holivudom, pa čak i kad ga zdušno pljuje i ne pogađa baš svaku tanku žicu. Više je društvena i karakterna studija, nego što je film. Ali, kao takav Akademiji će se mnogo dopasti. Jer ko o čemu baba o uštipcima, a Holivud o Holivudu.