Uspeh serije “Adolescence” nije nikakvo iznenađenje. Jedino pravo iznenađenje je da je Netflix posle hiperprodukcionog cunamija serija i filmova koji vrede onoliko koliko dugo ostanu u pamćenju (u najboljem slučaju dve sekunde posle odjavne špice) u svoj katalog uvrstio nešto što potencijalno možemo da nazovemo striming klasikom koji će biti tema za raspravljanje u godinama koje dolaze.
Serija “Adolescence” nije triler, niti je misterija. Zapravo, jeste društvena misterija. Ali ne samo to, već i – studija slučaja, ne samo savremenice, već roditeljstva, obrazovnog sistema, normativa i vrednosti mladih, primarne, sekundarne socijalizacije i spoljnih stresora. Gde grešimo i kako da se začarani krug zlostavljanja iz koga niko ne izlazi srećan zaustavi. Odgovori na večite dileme – da li sam dobar roditelj, zašto je moje dete ispalo ovako, kako je škola mogla tako olako da shvati ono što je bilo vidljivo… verovatno nećemo dobiti u skorijoj budućnost.
S obzirom na to da je veliko interesovanje za “Adolescence” i da se teme i ideje serije trenutno razvlače svuda po internetu (neretko zloupotebljavaju za ličnu agendu) ako ste željni još serija sličnog tipa koje se bave moralnom sivom zonom i društveno-porodičnim kolapsom, sledi lista.
When They See Us
Serija “When They See Us” je istinita priča o pet dečaka uzrasta od 14 do 16 godina iz Njujorka. Priča smeštena u 1989. godinu prati nesrećan događaja koji se odigrao u Central parku. Triša Mejli, uspešna poslovna žena, kao i svake večeri uputila se utabanom stazom za džogiranje. Za razliku od svih prethodnih večeri nije postigla željenu minutažu u trčanju i nije se vratila kući. Brutalno je napadnuta, izudarana, silovana i ostavljena da umre.
Dečaci koji su se nesrećnim spletom okolnosti našli u blizini mesta zločina, iako nisu imali nikakve veze sa njim, odveni su u policijsku stanicu. Maltretirani su, kažnjavani i naterani da prizanju krivicu. Jusef, Kori, Kevin, Rejmond i Antron se ne poznaju, nisu čak ni bili zajedno u Central parku, ali ih je policija surovim metodama ucene i psihološke torture ubedila da im je bolje da priznaju napad i slovanje nesrećne žene jer će jedino tako moći da se vrate svojim domovima i porodicama.
Chloe
Serija “Chloe” počinje scenom u kojoj Beki zaluđeno gleda u profil svoje nekadašnje drugarice Kloi. Osim 20GB potrošenog interneta u uhođenju, bolesne majke i srednje žalosnog posla zamenice sekretarice nema za šta da se uhvati. Kada malo bolje razmisli i drvo bi se sasušilo do njenog dodira. Kada jednom slaže da je neko drugi i shvati da može da beskrajno laže i ne bude uhvaćena, čak u najmračnijoj igri stvari postaju veoma komplikovane i veoma mračne.
Znam kako dišeš
Život javne tužiteljke Nevene Murtezić (Jasna Đuričić) možda bi bio još jedan izlizani televizijski kliše da majka, žena koja želi razvod od nezrelog supruga i tužiteljka za čijim vratom dišu političke i najmutnije društvene strukture do najsitnijih detalja nije komplesna slika i prilika gotovo izumrle karaterne vrste žena na ovim prostorima. Voljna i željna da učini sve za svoje dete, spremna da navigira majstore koji nikako da joj izađu iz stana i obaveze, svesna da mužu nema pomoći, a opet ima još uvek ima snage da se izgovori reč “zakon” i da veruje u njega kao pravni stručnjak u sistemu u kojem je temelj truo do te mere da ljudi sami propadaju, Nevena još uvek veruje da se “kriva Drina” može ispraviti.
Od “ja znam svoje dete kad mi kaže – zdravo, jer znam kakav mu je bio ceo dan”, do “jebite se obojica (muž i sin)”, kratak je put. Zupčanik koji seriju “Znam kako dišeš” stavlja u pogon je samoubistvo dečaka čiji roditelji po svaku cenu žele krivca. Koja je namračnija muka naterala dete da se baci s krova zgrade? Moralno posrnula debata o temi zlostavljanja i šta je zapravo emotivno, a šta fizičko zlostavljanje otvara se kao špil karata i na svakoj od njih su lica glavnih aktera priče.
The Twelve
Taman kad pomislite da ste videli sve što postoji od sudskih drama, belgijski “The Twelve” (De Twaalf) kreatora Bert Van Dila i Sane Nujens strpljivo i nežno drži za ruku gledaoce dok ih uvodi u sudnicu gradića Gent. Pravosudni sistem, koji do sada nije ovekovečen na malim ekranima, obavezuje pozvane građane da sistemom nasumičnog odabira budu deo porote. Ukoliko sudija izvuče vaše ime iz kutije, vaše poslovne, profesionalne, porodične i lične obaveze su sekundarna stvar jer ste dužni da mirno sedite na suđenju i presudite kontroverznom slučaju Fri Palmers koja se sumnjiči za ubistvo prijateljice Brišće i dvogodišnje ćerke Roš. Ova tužna žena sa pogledom očajnika koji je sve izgubio mirno sedi, dok svedoci iznose prljav veš i valjaju je u blatu koje menja slučaj od suđenja do suđenja. Koliko porota zna o slučaju, na samom početku ništa, toliko će i publika znati. Kako vreme bude odmicalo i kad detalji istrage udare od sto, udarac vilicom od patos je neminovan jer “The Twelve” bez trunke pretencioznosti dovodi u pitanje moralne odluke osobe kojoj se sudi, i onih koji joj sude.
Unbelievable
Serija “Unbelievable” kutija u prvih sat vremena ima pitanje za gledaoca – Je l veruješ u priču osamnaestogodišnje Meri Adler?
Kaže da je silovana. Ova sičušna devojčica. Da, ona. Znaš, ona je siroče. Trenutno je u Centru za podršku ljudima koji su odrastali unutar hraniteljskih porodica. Mora da se pridržava pravila Centra da bi joj obezbedili krov nad glavom i posao. Sad je punoletna i vreme je da život preuzme u svoje ruke, više nije dete, iako tako izgleda. Mada, kao dete je patila o neobuzdane potrebe za pažnjom. Na tuđim rođendanima je gasila svećice umesto slavljenika, igrala je zavodljivo u parku pred drugom decom i roditeljima, znala bi i da manipuliše situacijom kako bi drugi obratili pažnju na nju. Je l smo ti rekli da je silovana? Ona tako tvrdi. Hajde da je nateramo da što više puta ponovi svoj iskaz i da vidimo da li će priča svaki put biti ista. Opa, vidiš nije. Opa, sad povlači ono što je rekla. Je l veruješ u priču Meri Adler?
Alias Grace
Grejs Marks u seriji “Alias Grace” je ozloglašeni kanadski ubica koja je prebegla u zemlju nade nakon teškog života u Irskoj. Osuđena je na doživotnu robiju posle gnusnog ubistva svojih poslodavaca. Međutim, nije uspela sama da savlada vlasnika kuće i njegovu ljubavnicu jer je imala pomoć ili se barem tako priča. Džejms Mekdermot, kolega sluga, je takođe umešao prste u krvave događaje. I dok Grejs svoju doživotnu kaznu služi iza rešetaka, Džejmsova je bila brža i brutalnija – obešen je na trgu kao primer drugima.
Namučena Grejs je maltretirana u zatvoru, vršeni su neobični psihološki eksperimenti na njoj, ali je ostala dostojanstvena i verna priči da je u pitanju nesrećan splet okolnosti sa kojima njene ruke nemaju ništa.
The Act
Kako i sam kaže naziv nove serije “The Act” striming servisa Hulu, sve je samo predstava – za narod, za empatiju, za sažaljenje, za lične psihopatološke sebične želje.
Di Di Blančard i njena ćerka Džipsi su 2009. godine proglašene za najbolju majku i najhrabriju ćerku, ali sedam godina kasnije objavljen je članak, posle tragičnih događaja: “Di Di je želela da njena ćerka bude bolesna, a Džipsi je želela da ubije svoju majku“. Kako su američke miljenice postale najbizarniji duo koji je svet video? Možda komšije imaju odgovor na ovo pitanje.
“The Act” zasnovan na istinitim događajima i čuvenom slučaju Džipsi Rouz King prati ružičasti život majke i ćerke u novoj kući koju su dobile nakon što im je uragan Katrina uništio dom u Luizijani. Devojčica koja boluje od kancera, astme, epilepsije i atrofije mišića je zavisna od majke koja sve drži pod kontrolom. Majka poseduje ogroman orman sa 300 vrsta lekova, aparate za astmu, lekarski karton Džipsi i ogromnu ljubav prema Minhauzenovom sindromu koji neguje 15 godina.
The Patient
U seriji The “Patient” neko bi rekao da Alan Štraus (Stiv Karel) doživljava novu renesansu. Umesto penzionisanog psihoterapeuta kojem je tuđih problema preko glave posle smrti supruge i puštanja sina i ćerke da sami pronađu svoj životni put, možda ne onaj koji bi im on poželeo, i dalje ima prepunu ordinaciju i autorsku knjigu pod miškom, pa može povremeno samozadovoljno da fkrne sebi u brk.
Od izdaha zadovoljstva do ispuštanja teškog vazduha iz pluća delio ga je Sem Frotner (Domnal Glison). Neugledni mladić šturih reči koji ne skida kačket i uporno svuda sa sobom nosi veliku plastičnu čašu kafe jednog jutra u Štrausovoj kancelariji pomenuće nasilog oca, napade besa, ali želju da se reši trauma iz detinjstva, a već sledećeg jutra Alan će se probuditi vezan u njegovom podrumu obmotan najvećim teretom koji pacijent može da sruči na svog psihološkog vodiča – komplusivnim ubistvima.
Black Bird
Kome verovati – sociopati ili psihopati? Neurozi ili psihozi? Dokazima koji udaraju šakom o sto ili zbunjenom optuženom i priči o stotinu grimiznih snova koji bi đavola naterale da kupi kartu do poslednjeg kruga Danteovog pakla, a koji čas gleda u vas, čas preko vašeg ramena – kao da nekog vidi.
Džejms Kini (Taron Egerton) samozaljubljeni narcis koji prvo odraz u ogledalu ljubi, pa onda bližnjeg svog, mogao je da se opkladi u sav kokain i kofere AK-47 da će ga šarm i slatkorečivost izvući iz svakog glibavog blata u koje njegove Prada cipele zagaze. Jednim delom šarmer, drugim delom veliko govno u maloj noši dobio je po labrnji i osmehu od “milion dolara”, koji mu je otvorio sva moguća vrata, posle optužbe za posedovanje, distribuciju i dilovanje narkotika. A, što bi muka bila mala kad može da bude velika, pa je na optužnici pridodat i nelegalan posed vatrenog oružja uz napomenu: “Planirao je da se njime odbrani ako mu neko mazne jedan gram”.
Džejmsu bi pukao biceps od silnog dizanja tegova u zatvoru u narednih 10 godina da tužilac i njegova pomoćnica nisu ušetali sa ponudom života – premeštaj u ozloglašeni zatvor pod čijim krovom doživotno trunu mentalno obolele ubice. Manipulativni šarm mu ovog puta neće poslužiti za ugovaranje poslova i obrtanje devojaka, već za priznanje Larija Hila – gde je zakopao tela žena i devojaka kojima je oduzeo svaku šansu. Za uzvrat Džejms dobija slobodu.
The Girl From Plainville
Dramaturška adaptacija tragičnog događaja koji se odvio 2014. godine u “The Girl From Plainville”, kao i u slučaju njegovog pandana “The Staircase“, je etička i moralna dilema. Nemoguće je osporiti da žrtva postoji i spoljni stresor koji mu je pomogao da “pređe preko ivice”, ali je daleko teže priznati da postoji samo jedan krivac u ovoj društveno i mentalno posrnuloj priči.
Mišel Karet samo je želela da ima prijatelje i da barem na trenutak u realnosti bude ono što je u svojim fantazijama – nešto poput heroine iz omiljene serije “Glee”. Konard Koko Roj samo je želeo da ga ljudi razumeju, iako nije znao kako sa njima, zbog socijalne anksioznosti koja ga je grizla kao gladna pirana u pustom moru. Od želja i samo, ostale su poruke u kojima Mišel ubeđuje Konrada da izvrši samoubistvo. I to ne jedna ili dve, već stotine. Otišla je toliko daleko da mu je predlagala i načine kako da okonča svoj već nepodnošljivi život. Mladić koji je bio na prelazu između tinejdžerskog i adolescentskog doba, sa očiglednim znakovima depresije, poput ribe koju nije bilo teško naterati u vodu, poslušao je autoritativnu poruku koju je poslala njegova bliska osoba u trenutku kada je hteo da se predomisli i nastavi da diše. Nekoliko minuta kasnije više nije disao.
The Staircase
Smrt Katiln Piterson 2004. godine posle skoro dve decenije i dalje je nepresušni izvor mutne vode iz bunara kojem se ne vidi dno. Krivac je jedan, a razloga za i protiv bilo je i previše za podneti. Tabloidi su imali svoju verziju, advokatski tim njenog supruga drugu, gradske vlasti Darama nameračeni na Majkla koji je pisao loše u njima u lokalnim novinama treću, porodica četvrtu, francuski kreator dokumentarca Žan Havijer Lestrade koji je pratio sudski slučaj petu, a ovu poslednju, dramaturšku, prigrlio je reditelj Antonio Kampos. Gledajući sa distance svi upiru prste u razloge i motive, iako niko sa sigurnošću ne može da kaže šta se tačno desilo, osim Majkla koji je na slobodi već pet godina.
Moralna kvaka nekadašnjih bračnih partnera je gorka pilula za progutati jer kako s lakoćom odbraniti potencijalnog preljubnika čiji su afiniteti u sukobu sa naizgled konzervativnim vrednostima žene sa bisernom ogrlicom. Kako odbraniti romanopisca i kandidata za Gradsku zbornicu koji je besramno lagao birače lepo upakovanom hrabrom pričom o prošlosti i počastima iz rata koje nikad nije dobio. Kako verovati čoveku koji i kad govori istinu, izgleda kao da i dalje laže. Isto pitanje se vrzmalo u glavi francuskog kreatora dokumentarca dok je zabeležavao svaki trenutak u domu Majkla Pitersona dok je priprema svoju odbranu.
Landscapers
Suzan i Kristofer Edvards 2014. godine osuđeni su na 25 godina zatvora zbog dvostrukog ubistva koje su lukavo prikrili. Možda dokazi nisu na njihovoj strani, ali sve do dana današnjeg tvrde da su nevini. Ovo nije spojler, ovo je rečenica koja otvara slasni i masni eksperimentalni psihološki triler zasnovan na istinitoj priči koji se ne boji crnog britanskog humora, i svakako ne strahuje, niti mari da li će se publici dopasti lucidno ludilo koje blješti u najmračnijim momentima priče o najfinijem i najzlokobnijem paru koji je savremena britanska istorija upoznala.
Time
Dezorijentisani i prepadnuti profesor književnosti u policijskom kombiju na putu do četvorogodišnje zatvorske kazne zbog ubistva. Kakve li životne ironije. Od propovedi o “Zločinu i kazni” Dostojevskog pred punom učinicom, do neprospavanih noći u ćeliji sa socijalnom marginom, moleći se da jutro nikad ne osvane. Stranice romana o kojem je pričao pred đacima više mu ne padaju na pamet u mraku i tišini zatvorske ćelije jer ga progoni lik čoveka kojeg je ostavio kao ubogog psa na putu, a kad zora zarudi i jedan košmar usni, drugi još grđi se probudi. Gospodin Mark Kobden (Šon Bin) davno je izgubio svoje dostojanstvo. Još krajem osamdesetih kada se uhvatio u kolo sa flašama votke, viskija i ostalih ljutih pića koja su mu spalila nepce i malo zdravog razuma. Dao bi da može tu jednu čašicu žestine da izađe iz kola, ali je prekasno. Sada je prekasno da je odbije jer ju je eksirao. Sada je prekasno da se priseća “Zločina i kazne” jer telo je beživotno i kazna mu visi nad glavom. Sada je kasno za dostojanstvo jer u ovoj kući bez prozora sa rešetkama nema poštovanja i ugleda, samo dani, meseci i godine krivice.
Des
Denis Nilson, serijski ubica, koji je ubio 15 mladića, to je njegova prva tvrdnja kasnije ju je promenio, je daleko od paranoidne psihopate čija je neuravnotežnost uzela maha. Prijava komšije da su u odvodu delovi tela policijske službenike ne vodi putem duge i naporne istrage. Zapravo vodi ih do ulaznih vrata Desovog doma koji najmirnijim tonom saopštava da je jedna žrva u odvodu, druga u ormanu, treća u sudoperi, a da u bivšem domu ih je čuvao ispod poda, kuvao, sekao i spaljivao. Kooperativnost i saradnja sa policijom, kao da je deo tima, a ne zločinac, je prvobitni šok koji je daleko zlokobniji nego što se čini. Iako se ne seća imena žrtava, mada pokušava, Des tvrdi da mu je cilj da se otkrije ko su oni.