“Zar vam se ni malo ne sviđam kao čovek? Recite mi, šta mislite o meni?”, glasno je jecao Džejmi Miler, 13-godišnji dečak optužen za ubistvo vršnjakinje koju je izboo nožem sedam puta. Tada je nešto puklo, ali bez zvuka, bez jauka, bez najave. U izlovanoj prostoriji u popravnom domu klinička psihološkinja Brioni Ariston ostala je da sedi sama. Da je mogla urlala bi na sav glas posle razgovora sa Džejmijem što zbog očaja, što zbog straha, a najviše zbog ugušene nade, dok je obezbeđenje hodnikom vuklo dečaka čiji glas je sve tiše i tiše odjekivao hodnicima. Nikad mu nije odgovorila na pitanje šta zaista misli o njemu. Više neće biti ni prilike da mu kaže šta joj je sve prošlo kroz glavu u toku poslednjeg razgovora sa njim. Ostala je da lebdi kao čardak ni nebu ni na zemlji dok su se njene poslednje reči dečaku ubici razlivale po prostoriji posle nemog praska – da li ju je čuo i da li ju je razumeo kada mu je rekla…
Džejmi Miler ubio je svoju školsku drugaricu. Čim pružite ruke pitanju – zašto, nećete dobiti veliku misteriju ili obrt u priči biblijskih proporcija. Reditelj Filip Barentini zaključaće vas u prostoriji sa ljudima koji proživljavaju najgori dan u svom životu. Klaustrofobični užas zarobljenosti u kojem možemo samo da slušamo i gledamo šta se događa Džejmiju i njegovoj porodici bez mogućnosti da im se obratimo ili da ih utešimo samo otežavaju okolnosti koje iz sekunde u sekund postaju nepodnošljive. Koncept i stilizacija četiri epizode koje su zamišljene i maestralno režirane kao pozorišna predstava, odnosno dugi komponovani kadar bez reza, formiraju ogradu oko gledaco, pa je teško proceniti da li se ono što gledate zaista događa ili je scenarijsko i rediteljsko čudo. Sve do poslednje scene nestrpljivo ćekaćete odgovor – šta se desilo? Ali, kao i Džejmi koji je ostao bez odgovora na pitanje “da li u njemu ičega dobrog”, tako će i oni koji puste porodicu Miler u svoj dom.
Minimalistički i emotivno efektni “Adolescence” zamišljen je kao moralna dilema za gledaoca. Scenario i priča o zločinu koju je počinio Džejmi ne viču na gledaoce upirću prstom na veliko rešenje uz neizbežno moralno popovanje. Serija pruža tragove i isečke događaja koji su doveli do stravičnog zločina bez namere da serviraju lak izlaz iz moralno kompleksne društvene slagalice.
Zašto je Džejmi ubio svoju školsku drugaricu? On kaže da nije uradio ništa pogrešno. Snimak pokazuje da ju je hladnokrvno ubio. Dokazni materijal koji su skupili agenti sugerišu na otvorenu mržnju prema ženama. On kaže da ih voli, ali želi da samo njegov otac bude sa njim u pratnji. Klinička psihološkinja razvila je pomalo drugarski i neformalan odnos sa dečkom, ali utone svaki put od strepnje u stolici kada Džejmi padne u tantrum zbog pitanja o ocu i ideji muževnosti. Njegovi roditelji se pitaju gde su pogrešili, a vaspitali su na isti način njega i ćerku. Zašto je Džejmi ubio svoju školsku drugaricu?
Isto pitanje postavljaju svi oko njega. I dok neverovatna glumačka ekipa predvođena Stivenom Grejemom (Džejmijev otac), Ovenom Kuperom (Džejmi) i Erin Doerti (klinički psiholog) daju suptilne odgovore na sva pitanja, baš onda kad ne progovaraju nijednu reč, ova studija slučaja o adolescenciji, zlostavljanju, društvu, ideji pravednosti, javnog sramoćenja, karakteru i najtananijim psihološkim osetljivim temama u svojoj gorčini oslikava moderno društvo i porodicu.
“Ono što osećamo ili mislimo o sebi ne znači da je istina”, govori klinički psiholog i po potrebi Džejmijev prijatelj, psihološkinja Brioni Ariston. Uvereni smo da hodamo ovom zemljom i da smo mi ti koji oblikujemo društvo. Ali ako je tako, zašto ono uporno oblikuje nas. Kako se ponašamo, šta je prihatljivo ili nije prihavtljivo, šta je poželjno, šta je voljeno, a šta ne, šta treba, a šta ne treba. Ono što osećamo nije uvek istina, ali mi jesmo refleksija društva, a ne obratno. Sad je pitanje – kakvo je društvo koje se ogleda u nama?