Istorija kao takva nije uvek pouzdan narator kome treba slepo verovati jer oni koji bi iz prve ruke rekli šta se zaista dogodilo, prokleti su na večno ćutanje. Interperetacija priče iz prošlosti ili u još pogubnijoj varijatni, tragična, ali našminkana prikaza narativnog leša sa kojeg treba skrenuti pogled, briše tragove očajnika koji su poslednjim trzajima snage želeli barem naprslim noktom da ostave ožiljak svoje muke. Zato je i pojavljivanje Martina Skorsezea u samom finalu “Killers of the Flower Moon” kao vesnika fraze “da se ne zaboravi” i emotivne katarze, posle turobne priče o narodu Osejdž u Oklahomi početkom 20. veka, škriputavi zvuk nokta koji grebe i rilja ranu na zemlji koju je izbrisala mržnja i pohlepa.
Narod Osedjž, koji nisu uzaludno istorijski okarakterisani kao ljudi koje je izabrala šansa, u najnezahvalnijem kutku sveta, u Oklahomi 1920. godine, okruženi rasistima i moralnim posrnućem koje je nahranjeno pohlepom, pukom prokletom srećom bili su na zemlji koja je bila plodno tle crnog zlata. Nafta koja je padala po njima kao jesenja kiša, blagoslovila ih je izobiljem, ali ih je proklela crnilom koje im se razlilo po životima. Kako se kaže u narodu – pogrešno vreme, pogrešno mesto.
Povratak ratnog veterana Ernesta (Leonarda Dikapria) u rodnu grudu, koji je vreme proveo u kuhinji, a ne na ratištu, ili bolje rečeno prototipa seoskog mufljuza sa izrazom lica napaćene duše, je poslednja kap koja je prelila alavu i zavidnu čašu. Njegov ujak (Robert de Niro) koji želi da mu se obraća sa “kralju”, a ne “gospodine”, znao je kako da svog rođenog pretvori u alat za nešto mnogo veće. Kad mu je već zauzeo mesto u kući i za stolom za kojem se jede, onda nek se svaki njegov zalogaj isplati. Ne traži mnogo od njega, jednostavnu stvar, naivnu, lepu, ali kako će priča pokazati krvavu – venčanje sa jednom od žena naroda Osejdž i “nesrećnim spletom okolnosti” prisvajanje nasledstva.
Bogatstvo indijanskog naroda u Oklahomi napravilo je vrli novi svet unutar obesnog. Žene naroda Osejdž imale su ugledan status usred konzervativnog i muškocentričnog sveta Oklahome. Bogatstvo kojem se nije nazira početak i kraj pozicionirao ih je u društvu istoj ravni sa muškarcima. Jedan blagoslov, ali jedno prokletstvo. Možda su plivali u dolarima, ali su se rano davili u vodi života, zbog dijabetesa koji ih je kao pandemija potopio. Ernestova meta Moli (Lili Gladstoun) bila je laka za obaranje na zemlju. Sama, majka bolesna, sestra bolesna, druga sestra alkoholičarka, treća još lakša za sateravanje u zid…
Ernestova uporonost i svojevrsan šarm u igri s rečima za Moli su bili više nego dovoljni. Dok je ljubav, ma koliko god izopačena, koristoljubiva i oprtunistički nastrojena rasla kao šećer u krvi, tako su i iznenadna i nasilna ubistava pripadnika naroda Osejdž koji su izgledala kao nesrećan splet okolnosti. Nesreća hoće jednom, možda dva puta da navali na vrata, ali ne toliko i ne tako bezdušno kao na njih.
Istorijska drama, triler i sudska drama, u neku ruku, o sistemskog ubijanju naroda Osejdž je onaj pasus u udžebniku koji je mnogo puta preskočen. Kako i sam Robert de Niro kaže: “Neće se ni setiti” i dobro je rekao jer kroz američku istoriju ovaj gramzivi i bezbožnički greh koji je počinjen je uz sav mogući trud pokušan da se izbriše. Baš zato Skorseze, kao i Hičkok u svojim filmovima, ulazi u kadar da pročita lepu istorijsku verziju o životima i smrti, ali ne i ubistvima.
“Killers of the Flower Moon” koristi svoju mamutsku minutažu od filma, tri i po sata, za nevidljiva tri čina. Niz pohvala na račun produkcije, fantastične glume, pre svega Dikaprija i apsolutne zvezde filma Lili Gladstoun, scenarija i dijaloga su pre svega pod teretom dužine filma.
U jednoj od zanimljivoj debata koju je pokrenuo kritičar Mark Kermod u svom podkastu o najnovijem filmu Skoreseza je između ostalog i pitanje – Da li je sa prelaskom velikih filmskih radnika na striming servis data prevelika sloboda u trajanju filma?
Naime, decenijama su se ostvarenja “seckala” za potrebe bioskopske projekcije, ali striming koji trpi sve, pa i filmove od tri ili četiri sata, dao je rediteljima slobodu da iskoriste sve vreme ovog sveta. Iako je licemerno, naročito s moje strane da zameram na trajanju jer nemam problem da gledam 10 epizoda serije u nizu, istina je da svaka priča ima svoj vremenski limit. Kao i šala koja kad se otegne prestane da bude smešna. Zapravo, “Killers of the Flower Moon” nijednom tokom, zaista jako dugog trajanja nije bio problem, ali nema sumnje da finale filma od skoro sat i 15 minuta bi imalo veći emotivni efekat da je prošlo kroz dobre montažerske ruke.
Misao koja je lebdela satima posle filma je da će se sve što je Skorseze satkao u “Killers of the Flower Moon” više ceniti kada se završi, nego u toku samog filma. Što možda nije najveći kompliment. Ipak, ovo prkosno, ponosno i tragično ostvarenje možda testira strpljenje i koncetraciju, ali je vredno svake proklete minute.