Serija “Chloe” recenzija: Tenzija britanskog psiho-trilera može da sruši plafon

Zaluđeno gledajući u profil svoje nekadašnje drugarice Kloi, Beki Grin, osim 20GB potrošenog interneta u uhođenju, bolesne majke i srednje žalosnog posla zamenice sekretarice nema za šta da se uhvati. Kada malo bolje razmisli i drvo bi se sasušilo do njenog dodira.

Toliko srećnih lica, putovanja, ljubavi i dizajniranih stvari je svakodnevno okružuje. Kad mogu svi da budu neko drugi, može i ona. Besramna laž da je bivša PR-ka umetničke galerije u Japanu otvorila joj je mnogo vrata i približila je nedostižnim ljudima, jer su srećom površni i lažljivi koliko i ona. Laž kao laž postaje manipulacija kada jednom sitnom izmišljotinom, a potom morem fantazija, uvuče se u krug prijatelja svoje bivše drugarice.

Sigurno ni prstom ne bi mrdnula, već bi do kraja večnosti promatrala Kloin život na društvenim mrežama, da njena srednjoškolska prijateljica nije sebi oduzela život. Poput paranoidnog šizofreničara konstruisala je priču o njenoj smrti, uverena da ako još neko vreme smetne sa strane Beki Grin, gurajući u prvi plan Sašu Majls koja se upravo vratila iz Japana, biće na korak blizu od istine. I tako svake noći u snu je budi tragično nastradala devojka. Nekad je grdi, nekad je hvali, najčešće prezire jer želi da zauzme njeno mesto, a ponekad je navodi ka istini, ma koja god ona bila.

Beki Grin, socijalno anksiozni sociopata, izgovoriće sve što treba i uraditi sve što može da otkrije šta je njenu Kloi gurnulo sa ivice provalije. Od animoziteta prema vidno nesrećnoj i neretko prefigano zlobnoj devojci, pa do potpune empatije prema duboko istraumiranom pojedincu kojem je jedino ostalo da laže za bolje sutra deo je ove često nelagodne i tesne vožnje prepune laži.

Jeza niz leđa od svake u trenutku izmišljene priče koje smisli Beki vremenom postaje ugodna koža za nošenje jer autorka i rediteljka Alisa Sibrajt dobro zna šta svaki gledalac sa Instagram i Tviter profilom radi kada ga niko ne gleda. Jedni su previše uvukli stomak na fotografiji, a potom ga pustili da u svojoj veličanstvenosti prevagne preko lastiša, drugi su se nasmejali u kameru, a potom zaplakali, pak oni treći bili su jako duhoviti u 240 karaktera iako nikad reč pred drugima ljudima nisu izgovorili. Zločesti namig ka publici desiće se nekoliko puta uz prećutnu napomenu – ne osuđuj previše.

Psihološki triler “Chloe” manje je zainteresovan za emotivno komplikovan i nesnađen um Beki Grin, iako će mu dati prostora da pusti na videlo koren svake uznemirujuće ideje, već je, naročito u drugoj polovini mini-serije od šest epizoda, uporan da raskrinka drugu vrstu zlokobne prevare. I dok će prst ka najgoroj osobi u kadru uvek ići ka fascinatno fantastičnoj Erin Doerti koja tumači Grinovu, kako vreme bude prolazilo moralne milosti neće biti ni prema kome. Ništa nije onako kako izgleda i niko nije ono što jeste – možda im je ime i zanimanje isto, za razliku od Helene, Saše Majls i Beki Grin, ali su im skeleti u ormanu podjednako truli kao i kod glavne antagonistkinje.

“Chloe” kao mračnija verzija satirične komedije “Ingrid Goes West” o opsesiji i društvenom konstruktu ličnosti na Instagramu ukrašena je i triler elementom koji dodatno obogaćuje ovo neprijatno putovanje Bristolom i druženje sa ljudim od sto lica.

Anksiozna atmosfera i strah da će se svakog trenutka velika laž rasprsnuti na ekranu je zvezda vodilja kroz šest epizoda sa pitanjem – kuda nas sve ovo vodi?

“Chloe” da je kraća za barem jednu epizodu, zbog legato tempa i prenaglašene tenzične atmosfere da će junakinja biti konačno provaljena, i da se preterano ne oslanja na neverovatne slučajnosti i srećne okolnosti koje odmotavaju radnju bila bi savršeni paket. Iako upeglana i narativno uvezana priča je sklona lakim rešenjima i karakternom skretanju sa putanje zarad triler atmosfere.

Daleko je od originalnog strimig štiva, ali zanimljiva metodologija izučavanja koncepta laži i traume u digitalnoj eri, stavljajući je u realan koncept poput italijanske drame “Perfetti sconosciuti” namerno gura priču u smeru – koliko su zaista ljudi ono što tvrde da jesu. Zašto bismo onda mrzeli Beki Grin koja ne voli što je Beki Grin, ako su drugi samo našli lepši način da pobegnu od sebe.