Pravilo nalaže da se, kako bog zapoveda, priča počne od početka. Srećom, pravila koja su tu da bi samo davila, ovaj put će biti prekršena, pa ću početi tamo gde bih završio. Posle godina i godina uspešnog izbegavanja metka zvanog “domaća kinematografija” mogao sam da se zakunem u sve što imam, a nemam mnogo, da se situacija nikad neće popraviti. Banalni i sterotipni likovi, scenarijske katastrofe epskih proporcija i tekst koji bi od najboljeg glumca učinio totalnim antitalentom i dalje žive svoj veoma uspešan život na domaćoj televiziji i bioskopima. Sa retkim izuzecima (Dragan Bjelogrlić, Ljubica Luković, Slobodan Šuljagić, Nebojša Romčević) sedma umetnost na području bivše Jugoslavije u savremenim preambicioznim pokušajima da naprave modernu seriju ili film, osim skandinavskog postprodukcijskog filtera, nemaju ništa da ponude. Da nazovem stvari pravim imenom – negledljive, nafilovane empatijskim stidom od katastrofalnih dijaloga, radnje i karakterizacije. I pored ogromnog poštovanja prema pozorišnom radu Jasne Đuričić, koliko god puta da mi se poster “Znam kako dišeš” pojavio na striming servisu, svaki put bih samo prelistao dalje jer više nemam snage za još jedno razočaranje. Biće po onoj staroj izreci – čovek se uči dok je živ.
Serija “Znam kako dišeš” Jasmile Žbanić i Damira Ibrahimovića po scenariju Jasmile i Emile Tataragić, pod rediteljskim palicama Alena Drljevića i Nermina Hamzagića je sve ono što poslednjih 10 godina uporno jure pokušaji od domaćih političkih trilera i sve što bi poželela moderna porodična drama i komedija. Jedno je želeti, ali je nešto potpuno drugo kada neko svoj posao uradi toliko dobro da je gledalac emotivno angažovan, zaintrigiran, moralno sukobljen, zapitan, zabrinut i na kraju krajeva poistovećen sa događajima koji se odvijaju u toku šest epizoda prve sezone.
Oštrica aktuelnosti radnje serije i kompetetnost u naraciji su kandža koja kada zgrabi, neće puštati sve do samog kraja.
Život javne tužiteljke Nevene Murtezić (Jasna Đuričić) možda bi bio još jedan izlizani televizijski kliše da majka, žena koja želi razvod od nezrelog supruga i tužiteljka za čijim vratom dišu političke i najmutnije društvene strukture do najsitnijih detalja nije komplesna slika i prilika gotovo izumrle karaterne vrste žena na ovim prostorima. Voljna i željna da učini sve za svoje dete, spremna da navigira majstore koji nikako da joj izađu iz stana i obaveze, svesna da mužu nema pomoći, a opet ima još uvek ima snage da se izgovori reč “zakon” i da veruje u njega kao pravni stručnjak u sistemu u kojem je temelj truo do te mere da ljudi sami propadaju, Nevena još uvek veruje da se “kriva Drina” može ispraviti.
Od “ja znam svoje dete kad mi kaže – zdravo, jer znam kakav mu je bio ceo dan”, do “jebite se obojica (muž i sin)”, kratak je put. Zupčanik koji “Znam kako dišeš” stavlja u pogon je samoubistvo dečaka čiji roditelji po svaku cenu žele krivca. Koja je namračnija muka naterala dete da se baci s krova zgrade? Moralno posrnula debata o temi zlostavljanja i šta je zapravo emotivno, a šta fizičko zlostavljanje otvara se kao špil karata i na svakoj od njih su lica glavnih aktera priče.
Nevena koja je angažovana na slučaju posle kontradiktornih razgovora sa sinom Dinom, koji čas poznaje, čas ne poznaje dečaka koji je sebi oduzeo život upada u kazan sa vrelom vodom savremenog roditeljstva. Slučaj koji njenu ekspertizu, roditeljske metode i integritet stavlja na tanak led vodi je kroz tragi-komediju života. Dok je u profesionalnoj sferi suočena sa zapošljavanjem preko veze i mutivodama, na prvatnom planu je rastrgnuta sinom tinejdžerom koji je karaterno i verbalno oblikovan društvenim mrežama i konceptom uspeha i poželjnosti u društvu. Na mračnoj i verodostojnoj strani narativa serija prati dobro poznate socijalne probleme savremenice, na nešto vedrijoj strani života, jer bez balansa ugušili bismo se u mraku, komični i dramski element priče žanrovski perfektno parira tasu na kojem su triler elementi.
Trijumf “Znam kako dišeš” počiva na uverljivosti događaja i celokupne situacije. Zapravo, čitava serija je osmišljena kao uvid u mikrokosmos jedne porodice usred marko uticaja koji vedre i oblače njihovim životom.
Emotivna težina serije, zahvaljujući božanstvenoj glumačkoj ekipi glavnih i sporednih glumaca, najvećim delom počiva na leđima Jasne Đuričić. Ovaj kompleksan i multidimenzionalan lik nije samo pravnik, majka, ćerka i supruga, nego je čovek koji se okreće svuda oko sebe i udara o zidove. Nekad se smeje čvorugama na glavi, nekada od besa udara još jače od njih, a nekada su bolovi nepodnošljivi da nema druge opcije osim jauka u suzama.
Samoubistvo dečaka i tragična smrt devojke koje ja upletena u prostituciju su karatkerne i društvene studije slučaja u kojima centar priče nije njihova smrt ili šta su uradili, nego njihovi životi i porodice koji su oblikovani žičanom ogradom zvano – savremeno društvo. Kako i sama kaže Nevena prijateljici koja tvrdi da život nije stakleno zvono i da su i nju maltretirali u školi, pa joj ništa ne fali: “Kao prvo, nismo svi isti. Kao drugo, tebe nisu snimali telefonom i zvali Mis Pigi i puštali te na društvene mreže da gleda hiljadu ljudi”.
“Znam kako dišeš” u pomalo ironičnom nazivu oslikava ideju života u kojoj smo tako sigurni da znamo ljude bliske nama i da dobro znamo svoje okruženje. I opet, kako smo za one za koje verujemo da “znamo kako dišu” spremni sve da uradimo, pa čak i onda kada nas to skupo košta.
Na kraju da se vratim na početak, koji je tehnički zamišljena kao kraj. Mislio sam da znam da ću biti razočaran i da “znam kako diše” sedma umetnost na prostoru bivše Jugoslavije. Ispostavilo se da ne znam jer, hvala nebesima, postoje i oni koji dišu toliko duboko da vam zastane dah.