Serija “The Patient” recenzija: Odlična serija, ali pogrešno shvaćena

Neko bi rekao da Alan Štraus (Stiv Karel) doživljava novu renesansu. Umesto penzionisanog psihoterapeuta kojem je tuđih problema preko glave posle smrti supruge i puštanja sina i ćerke da sami pronađu svoj životni put, možda ne onaj koji bi im on poželeo, i dalje ima prepunu ordinaciju i autorsku knjigu pod miškom, pa može povremeno samozadovoljno da fkrne sebi u brk.

Od izdaha zadovoljstva do ispuštanja teškog vazduha iz pluća delio ga je Sem Frotner (Domnal Glison). Neugledni mladić šturih reči koji ne skida kačket i uporno svuda sa sobom nosi veliku plastičnu čašu kafe jednog jutra u Štrausovoj kancelariji pomenuće nasilog oca, napade besa, ali želju da se reši trauma iz detinjstva, a već sledećeg jutra Alan će se probuditi vezan u njegovom podrumu obmotan najvećim teretom koji pacijent može da sruči na svog psihološkog vodiča – komplusivnim ubistvima.

Sem je odavno izgubio svaki dodir sa ljudskošću i empatijom. Sociopatska ličnost opsednuta najnovijim restoranima u kraju i ponudom hrane poput tempirane bombe čeka trenutak za veliki prasak. Dovoljno je nekoliko reči i pogled da onima koji nisu “dostojni života” preveremeno oduzme dah. Žrtva nije ciljana, Sem će vas jednog časa voleti, a onda presuditi. Sve zavisi – zavisi od toga šta ste mu rekli.

U Semovoj grobnici u kojoj svetlost jedino dopire od staklenih kliznih vrata sedi strpljivi Alan Štraus. U talasima pun razumevanja jer njegov pacijent želi da kompulzija za ubistvima zauvek umre, u talasima očajan jer van zidina ovog pakla nesrećan je kao i Sem, ali na svoj način.

Voajerska priroda “The Patient” poput presluškivanja terapije sa serijskim ubicom od kojeg i sam đavo zazire od nepoverenja koliko god bila intrigantna zbog premise – šta li se to mota po glavi nečoveka, je pogrešno drvo za lajanje.

Mini-serija od 10 epizoda čije je prosečno trajanje dvadesetak minuta, osim finalne epizode od 46 minuta, nije priča o pacijentu, kako bi mnogi pomislili, već o Alanu Štrausu. Epizode introspekcije, unutrašnjih monologa, pasivne-agresije jer se sin Ezra okrenuo judeizmu i neizbrisivog osećaja da je za sobom ostavio razorenu porodicu posle smrti supruge je stub temeljac “The Patinet”. Distanciarno i hladno prisustvo Sema Frotnera i generalna nesposobnost da izrazi svoja osećanja ostavljaju prostor za oslikavanjem psihološkog profila čoveka koji bi trebalo da mu pomogne. Nemila situacija u kojoj se našao Štraus je ona u kojoj doktor postaje sam svoj pacijent.

Aluzije, fantazije i snovi Štrausa u koncetracionom logoru i introspektivni deo ličnosti predstavljen kroz razgovore sa njegovim pokojnim prijateljem i kolegom pishoterapeutom su vizuelni unutrašnji monolozi koji počivaju na strahovima, sumnjama i ličnim neuspesima.

Finalna epizoda kao emotivni krešendo nije ni najamnje zainteresovana za sudbinu Sema Fortnera. Nesvakidašnji narativni diskurs koji potpuno ignoriše ono što bi očekivao gladalac neminovno će dovesti do nezadovoljstva dela publike koja se skupila u Semovom podrumu da čuje priču o serijskom ubici.

U podrumu sede dva muškarca. Jedan će preživeti jutro, drugi neće. Svako je nesrećan na svoj način. Čija je priča bitnija? Onog što će dočekati zoru ili onog kome zora na prozor ne stiže.