“Severance” je kao poster lajstajl gurua sa društvenih mreža. Potreban vam je životni balans? Osećate se fizički iscrpljeno, emotivno istrošeno zbog brzog života i mentalno obolelih kolega sa kojima delite kancelarijski prostor? Ne znate kako da razdvojite poslovno i privatno? Postoji rešenje! I onda ide link ka kursu koji će vas koštati 500 evra mesečno. Nema garancije da ćete doživeti životno prosvetljenje, smanjiti podočnjake i konačno dobiti blistaviju kožu posle predavanja, kao što nema ni garancije da ćete sa posla izaći čitavi u obećanjima koje nudi kompanije “Lumon” u seriji Bena Stilera i Dena Eriksona. Jedno vam mogu garantovati, posle procedure “razdvajanja” i ugradnje moždanog implanta vaša ličnost se deli na dva dela. Jedna će sve do penzije živeti život na poslu i neće imati nikakva sećanja na život van kompanije, a druga će biti sposobna da svu snagu usmeri na privatni pakao od života bez “donošenja posla kod kuće”. Balans.
Jing i jang, crno i belo, poslovno i privatno – kako ih razdvojiti da ne postanu siva zona. Kako sakriti gubitak bliske osobe na poslu? Kako kod kuće ne doneti bes i frustraciju jer vam je šef u najmanju ruku zaslužio ritualno spaljivanje nasred Terazija? Kako podneti neprijatan specijalistički pregled, a ne navući fobiju od belog mantila za ceo život? Kompanija “Lumen” ima rešenje za svaki problem. Poklonici Kira, nazvaćemo ga korporativnim Bogom, u koga se kunu redovi “Lumena” (kako smo saznali u toku prve sezone) ne razdvajaju samo zaposlene, već isti impalnt koriste i u druge svrhe – slučaju majke, supruge uticajnog političara, koja se ne seća trudnoće, niti bolova od prirodnog porođaja.
U tekstu o prvoj sezoni “Severance” krajnje naivno anlizirao sam ga samo kroz prizmu satire savremenog tržišta rada i poslovnog okruženja. Kako će se ispostaviti do samog finala druge sezone, serija je komplikovani simbolički rebus prepun alegorije i tema koje putuju mnogo dalje od incijalne prepostavke. Okultizam, svetovno, duhovno, smrtnost, fizika, bol fizička i mentalna – upakovani u nadrealizam i košmarnu estetiku o nemogućnosti kontrole nad sopstvenim životom i tako željenim balansom.
Posle velikog obrta u finalu prve sezone “Severance” i otkrića da je supruga Marka Skauta živa i da nije poginula u sabraćajnoj nesreći, već da je zarobljena u podrumskim prostorijama “Lumena” drugu sezonu otvaraju događaji posle puča zaposlenih iz odeljenja za čišćenje makropodataka.
Mark, Irving i Heli uspeli su uz Dilanovu pomoć da vide svet i kako život njihovih “spoljašnjih” vlasnika izgleda. Ubeđeni da su postali slavna lica u spoljašnjem svetu zbog bunta protiv velikog sistema, odlazak zlokobne gospođe Koble kao glavnokomandujuće na odeljenju i unapređenja gospodina Milčika (ako čujem još jednom da neko izgovori gospodine Milček razbiću televizor, a krvavo sam ga platio) situacija ne postaje ništa lakša za nesrećne duše u “Lumenu”.
Potraga za Markovom suprugom, tihovanje Heli koja ne želi da otkrije da je njena spošljnja verzija direktorka firme i uljez među čistačima makropodataka, uporni Dilan koji želi da upozna suprugu “spoljašnjeg Dilana” i emotivno razoreni Irving koji i dalje tuguje zbog kolege u koga je zaljubljen dodatno komplikuju priču dovoljno komplikovane serije.
“Severance” u drugoj sezoni nudi spektakularnu režiju i kompoziciju kadrova koji ostavljaju u prašini sve blokbastere i multimilionske serije u prošlosti. Ali, zato od publike traži koncetraciju i punu pažnju. S obzirom na to da je razmak između dve sezone bio tri godine, slojevita priroda priče, naročito u kasnijim epizodama (sedma i osma) mogu biti težak zalogaj za gutanje. Den Erikson tokom čitave sezone referencira prvih 10 epizoda serije, iako ih ne poznajete najbolje teško je da će te “pokupiti” detalje koji su važni za veću sliku priče.
Autori serije tvrde da će na svaku novu misteriju koju postave u toku sezona dati odgovor. Međutim, scenario i priča oko “Lumena”, naročito oko porekla firme i njenih agendi sklona je besmislenim i krajnje opskurnim idejama koje odudaraju od pravila igre koje serija na samom početku postavila. Nekada je jako teško uhvatiti se za glavu i rep naracije i imati približnu sliku o tome šta se događa. Bojazan je da će se “Severance”, kad god odluči da se završi, završiti sa dosta nerešenih pitanja ili sad već pozntom metodom kod serija sličnog tipa – bez odgovora, ostavljajući publiku da sama sklapa slagalicu.
Recimo da prva scena u prvoj epizodi prve sezone je možda najvažniji tematski dokaz serije. Počinje pitanjem koje odjekuje iz metalnog zvučnika, a upućeno je Heli koja leži na konferencijskom stolu: „Ko si ti?“ Pitanje se ponavlja dok se njene noge lagano pomeraju. U suštini, ona se rađa – ali kao potpuno odrasla osoba, obučena u uredan plavi komplet i praktične bež salonke. Ne zna svoje ime. Sumnja da je možda mrtva i da je nova stvarnost u kojoj se našla zapravo pakao.
„Jesam li ja stoka?“ pita Marka kada prvi put uđe u sobu. “Da li ste me uzgojili samo za hranu i zato nemam nikakva sećanja?“ na šta joj Mark odgovora „Misliš da smo uzgojili odraslog čoveka, dali ti svest i srediti ti nokte?“.
Tema o novom rađanju, razdvajanju i bekstvu od najbolnijih i najstresnijih situacija u životu, što na kraju i čini sam život neprestano se provlači hodnicima “Lumena”. Ko ima odgovor na pitanje – šta se zaista događa? Pitajte gospođu Kobel i da niko nije pomenuo gospodina Milčika.