Nova-stara RTS-ova serija “Pet” stvarno nema sreće. Prošle godine u januaru je paralelno debitovala sa “Nemanjićima” i Raškom koja piški i brže bolje je bila uklonjena sa televizijskog repertoara jer po gledanosti nije mogla da parira nacionalno-tradicionalnom gigantu. Uostalom koga boli uvo za pet žena iz kriminogenih strukutra, kad publika bez treptanja prati komičan prikaz srpske istorije o kojoj ne zna apsolutno ništa, ali se kune u nju i tuče u grudi.
Novi život je udahnut veseloj petici prošle nedelje sa nadom da će se ovaj put u generalnoj televizijskoj suši iščupati zbog relevantnosti teme. Sponzoruše koje se biju i piju, žene mafijaša, marginalne pojave i generalni društveno-državni kolaps priče blistavo pliva u mutnim vodama naše stvarnosti. Ali, Bože, kakve li ironije drugu epizodu serije “Pet” je prekinuo upad pripadnika protesta 1 od 5 miliona u zgradu RTS-a i direktan prenos televizije Pink na Nacionalnom servisu, koji plaćamo, jer kako nam je ispirao mozak džingl iz devedesetih: “Pink ću da gledam celu noć i dan” (obrada verzije “Think” od Arete Frenklin koja se sad u grobu prevrće).
Postoje dva ugla ove priče jedna je politička kojom se neću baviti jer zaista ne želim da mi neko podmetne bombu u zgradi jer su se stanari konačno dogovorili da je renoviramo, a druga je – kojom se i inače bavim je nesrećna sudbina serije, mada i njena suštinska nebitnost u domaćem sadržaju.
Blago Dedi, pročitaj i ⇒ Serija meseca: Najbolja stvar koju treba da gledate u martu
Kako pravila i nalažu događaji koji su pratili moj odnos sa serijom “Pet”, a i sa “Nemanjićima”, ću ispričati od samog početka.
Naime, prošle godine kad su ove dve serije dobitovale istog dana početkom januara u redakciji u kojoj sam radio dobio sam zadatak da ih pogledam i da pišem o njima. Na njihovu žalost nijedna nije dobro prošla. Ekipa iz RTS-a, reditelj i scenarista, su bili jako ljuti što sam napisao za “Nemanjiće” da su “neuvežbana srednjoškolska predstava” i da je “Pet” mlaka pegla na koju neko treba da instalira mehanizam za paru i okrene pojačivač temperature. Ako ovo uporedim sa kletvama producenta filma “AfterParty” koji je bio na Fest-u prošle godine, koji me je jurio na Topličinom vencu zbog teksta, ovo je kao da me je neko pomilovao po kosi.
Ovaj put sam dao nešto više prostora petici, jer “Nemanjićima” zaista nije bilo pomoći, nadajući se da možda grešim, da je možda samo prva epizoda problem, ali kako da vam kažem, dobro je što su je prekinuli protesti.
“Pet” bolje funkcioniše na papiru nego u stvarnosti. Pet beogradskih riba vuku za sobom repove iz prošlosti. Očevi, braća i bivši muževi iz kriminogenog miljea ostavili su u amanet svojim najdražima dugove, probleme sa zakonom i opasnim momcima. Neke od njih uspešno plivaju na društvenoj margini svakodnevno se sukobljavajući sa propalitetima i poslovima ispod žita, a neke koliko god da žele da pobegnu iz sveta istetoviranih lobanja i ubica jednom nogom su previše duboko zakoračile na opasan teren da je povratak u život mlade hrišćanske domaćice nemoguć.
U čitavu priču su uključeni policija, BIA, državni vrh, splavovi i prikriveni motivi obe strane – lovca i žrtve.
Dominatan problem sa domaćim serijama ovog tipa je uvek scenarijske prirode. Koliko god da su glumci solidni dramske i duhovite scene zvuče kao Google Translate razgovora iz neke američke serije. Bol u grudima je obična konverzacija koja je plastificirana i obojena napadima empatijskog stida. Tu i tamo glumice uspevaju da se izbore, ali scenarijski zid ih sprečava da bilo šta pokažu.
Blago Dedi, pročitaj i ⇒ Odlične serije koje smo iskulirali prošle godine
Haotičnost radnje i manjak strukture pravi probleme jer u toku prve dve epizode nije najjasnije kuda serija ide, a suštinski pati iz dobre namere, ali put do pakla je uvek popločan dobrim namerama. “Pet” se trudi da svakoj ženi da dovoljno narativnog prostora i minutaže u kadru, ali skoro uvek ostavlja likove praznim i krajnje neubedljivim.
Kolaps se najviše ogleda u uletanju silnog broja likova u drugoj epizodi koji samo u naznakama daju signal čemu služe, ali njihova gluma ne daje preterani entuzijazam niti interesovanje da nešto više o njima saznamo.
Kad nešto ne funkcioniše, onda ne funkcioniše, bez obzira na dobru ideju, nameru, pristojnu fotografiju i interesantan izbor glumaca. Naracija mora da bude jasno definisana i dovoljno interesantna da zgrabi gledaoca, ako toga nema onda čemu intrigantna tema koja se nuna na talasima lošeg scenarija i glume od koje te je sramota.
“Pet” sedi jedan.