Filmski svet posle Bong Džun Hoovog “Parasite” uporno traži još jednog parazita koji će se prilepiti za publiku. Prošle nedelje dobili smo španski film Gardela Gacelu Urutija “The Platform” koji je najbliži filmu “The Snowpiercer” južnokorejskog reditelja, a juče još jedno ostvarenje iz Španije koje potpisuju duo Aleks i David Pastor – “The Occupant”.
Svi navedeni filmovi temelje se na klasnom razdoru. U “Parasite” između porodica, u “Snowpiercer” u fiktivnoj postapokaliptičnoj verziji voza koji prevozi sve slojeve društva, u “The Platform” u alavoj kapitalističkoj strukturi i na kraju u “The Occupant” – u iskonskoj mržnji više klase prema nižoj.
Može se olako reći da su “The Platform” i “The Occupant” vidno inspirisani, uspešno ili manje uspešno, južnokorejskim filmom, ali s obzirom na to da je razmak između premijera premali da bi se filmovi napravili i objavili (u slučaju “The Platform” je nemoguće da je inspirisan jer je debitovao u sličnom trenutku prošle godine, na Filmskom festivalu u Torontu, kad i Bong Džun Hoov film) pre će biti da je u pitanju sve veći globalni problem koji ozbiljno tišti reditelje i scenariste. I tu smo kod filma “The Occupant”. Da li je novi “Parasite”? Ne. Da li će ostaviti brazdu na filmskoj striming eri? Ne, ni to, ali može biti pogodan za ljubitelje evropskog filma i nešto drugačijeg osvrta na svetski problem.
Javier Gutiérrez rođen da glumi psihopatu
Havijer Gutierza posle lika sicopate koji bi da napiše knjigu u filmu “The Motive” u “The Occupant” ima drugih kreativnih, ali i klasnih problema. Havijer Munjoz godinama je uspešno prodavao maglu raji inficiranom konzumerizmom. Marketinški stručnjak koji sposoban da vas ubedi da će vam kupovina frižidera promeniti svet i da ćete dobiti “život kakav zaslužujete”, trenutno nijednog poslodavca ne može da fascinira svojim portfolijom. Godine su prošle, vreme ga je pregazilo, a kreativnost ostala zarobljena na na kraju 20. veka. Ostao je bez posla, uskoro bez skupocenog stana u kojem živi, a kakva je situacija i bez automobila.
Blago Dedi, pročitaj i ⇓
Film “The Platform”: Kad bi “Parasite” bio horor
Havijer kao bivši pripadnik viših ešalona društva ne želi da se odrekne krvavo stečenog statusa. Iako ga supruga savetuje da obezbede novac prodajom automobila, Havijer nema nameru da se odvoji od njega, dok rukom gladi volan svoje mašine. Havijer ne voli ni da bude gubitnik, pa se teško nosi sa tim što njegovog sina maltretiraju u školi zbog viška kilograma. Srećom po njega, na nesreću po druge, ima rešenje. Sin će da trči uz najstrmiju ulicu dok se ne ispovraća, kola će zadržati na kvarno, a stari luksizni stan će se vratiti milom ili silom. Zato što mu se ne dopada život na dva stepenika niže.
Plan o povratku na vrh uključuje porodicu koja se uselila u stan u kojem je nekad Havijer živeo sa svojom porodicom, samo što je ideja o povratku zlokobnija nego što se naivno na početku čini.
Dijamanti to se pamti, sve zlatno na rukama
Dakle ideja jako zvuči poznato. Jedina razlika nije skok sa niže lestvice društva na višu kao u “Parasite”, jer film istražuje drugi fenomen savremenice. Najveći strah pripadnika visokog reda društva je pad, jer on sa sobom odrednicu gubitka moći, kontrole i smanjenih mogućnosti. Ako želite da idete više morate da budete visoko, ako padnete nisko, povratak je dug i mukotrpan proces. “The Occupant” upravo insistira na okrutnoj korporativnoj prirodi modernog društva i poslovnih aždaja koje nemaju život, imaju samo poslovni život, ako njega izgube, gube ono zbog čega se toliko daju – status i moć.
U praksi “The Occupant” zvuči kao intrigantni triler sa svetlima pozornice uperenim u bogataše koji propadaju. Nažalost, realizacija ideje pati od psiho-triler klišea iz osamdestih i devedesetih o psihopati koji bez adekvatnih okidača uhodi ljude i postaje nešto što se ne poklapa sa prirodom čoveka koji je predstavljen u prologu.
Dobra strana filma španskog dua Aleksa i Davida Pastora je opsesivna priroda glavnog lika u poslednjem činu filma koji će da ogoli njegovu životnu suštinu, pomalo nametljivo vizuelno pripovedanje koje preterano jasno stavlja do znanja šta se događa bez neke nove ili kreativne ideje, ali radi svoj posao i odlične glume Havijera Gutireza.
Postoji još jedan lik u filmu, baštovan, koji će se pojaviti negde na polovini čija izvitoperena priroda nažalost je bačena niz vodu, a mogla je ozbiljno da nadgradi čitavu priču. I ovde počiva suštinski problem “The Occupant”.
Kao i zloupotrebljeni i prebzro otpisani baštovan, svi likovi pate od jednodimenzionalnog predstavljanja. Kao da su ljudska ličnost i psihologija samo jedno bez mogućnosti da pokažu još nešto. Dosta zanimljivih dinamika, na primer Havijer i njegov sin, je neistraženo i iskorišćeno samo za poslednjih 30 minuta kako obrt u finalu, očekivan, imao utemeljenje. Pored vrlo problematičnog okidača glavnog lika da uradi šta će uraditi, zbog navedenih problema dinamika filma, koliko god da je ideja intrigantna, ima dosadnjikavo i neubedljivo kretanje kroz skoro dva sata. Potpuno je emotivno odsečen od publike, i ne može ni da ostavi utisak kao “Parasite” koji na karakterizaciji, interpersonalnoj dinamici i klasnoj dinamici počiva.
Aluzija da Havijeru Munjozu u jednom momentu ništa nije išlo od ruke, a sad magično sve polazi, proizilazi iz pomenute teme korporativne aždaje koje ne biraju sredstva manipulacije da ostanu tu gde jesu. Samo što, opet, film ostavlja utisak neuverljivosti i emotivne distance od radnje bez mogućnosti da iznenadi na kraju.
I pored svih mana, a ima ih, “The Occupant” je pristojan filmski vojnik u borbi protiv klasnog razdora, mane koje bodu oko, bodu jer boli što više kreativnosti i boljeg scenarija nije bilo. To ne briše činjenicu da grebe po zanimljivoj temi koja preti da pogodi veliki broj ljudi sa budućom ekonomskom situacijom.