Dobro došli u centar za samokontrolu, tako ga barem naziva glumica Antonia San Huan u ulozi provodadžije između državne administracije i ljudi koji se voljno i nevoljno prijavljuju za eksperiment poznatiji pod nazivom “rupa”. Reditelj filma Gardel Gacelu Urutija “The Platform” (El Hoyo) sigurno bi drugačije nazvao ovo mesto, ali je prepustio akterima svoje priče da kažu gledaocima gde su. Jedino je važno, ne verujete nikome i ne slušajte nikoga, poverenje je jedino na vama i od vas zavisi kako i na koji ćete vidite platformu koja se spušta između ćelija i ostavlja hranu zatvorenicima.
Na vrhu ove kule bez dna uznemireni šef kuhinje i njegovi zaposleni umesili su toliko hrane da bi se domaćice koje spremaju Aranđelovdan i svetog Nikolu postidele. Čovek bi pomislio – ko će sve ovo pojesti jer sigurno ostaje hrane barem za još tri dana, ali ne i u “rupi”. Vidite, “rupa” je kula sa mnogo spratova, ne zna se tačno koliko, neki kažu 132, neki 250, a neki 333. Na svakom spratu žive po dve osobe, kad hrana krene od vrha ka dnu, alavošću i sebičnošću negde na 48 nivou gotovo da više nema ničega.
Gde smo i zašto smo ovde?
Gorneg je otvorio oči i tačno je znao gde je. Pre nego što je došao na ovo prokleto mesto želeo je da ostavi cigarete, pročita “Don Kihota” i da dobije akreditovanu diplomu. Pošto mu je administracija obećala akademsko zvanje, od njega je tražila da se udobno smesti u “rupi” šest meseci i da sa sobom ponese jedan predmet. Gorneg je klimnuo glavom, završio cigaretu, rekao koja mu je omiljena hrana, uzeo “Don Kihota” i evo ga na 48 nivou sa potencijalnom psihopatom.
Gornegov cimer Trimagasi nije svojom voljom došao u “rupu”, primorali su ga – ili to ili mentalna institucija jer ima svoje demone iz “normalnog života”. Pošto je opsednut noževima sa sobom je poneo “Samuraj plus”. Na stranu ludilo u očima, njegova prostačka priroda vrvi iz svake pore jer kad platforma sa hranom naiđe, sklon je da pljune ili da se ispiša po hrani kako bi je zgadio onima koji su ispod njega, a koji čekaju svoj red.
Blago Dedi, pročitaj i ⇓
Film “Parasite” je najbolji iz 2019. godine
Nesrećni Gorneg od gađenja, preko pomirenja sa situacijom, pa do drugarstva sa čovekom od kojeg bi svako sa tri daske u glavi pobegao saznaje da svakog meseca svi u “rupi” menjaju mesto u kuli. Nekad si na sredini, nekad u prvih 10 nivoa, a nekad tako nisko da osim polomljenog posuđa ne stigne više ništa.
Kako preživaljvaju oni koji su ispod stotog nivoa? Bolje da ne znate! Ali, tu priča počinje počinje, a završava se na mnogo višem nivou.
Košmarni “Parasite”
U ovom zamku bez izlaza sve je uznemirujuće. Muzička pratnja zvuči kao pokvarena muzička kutija koja cingulja, prljavo sivilo i neonska svetla izgledaju kao najgori košmar o tamnici, a prizori sa nižih spratova izazivaju nagon za povrćanjem i neretko je jako teško gledati šta se dešava.
“The Platform” ima dosta skrivenih priča o likovima i njihovim životima pre nego što su došli u “rupu”. Svako je poneo nešto sa sobom i to što nosi je važan deo njega. Neki su imali sreće pa su imali iskustva sa životom na vrhu kule i na dnu, ali zašto je centar za samokontrolu pakao, a ne obuka za obuzdavanje? Dobićete brzo odgovor negde na dvadesetom minutu.
Film Gardela Urutija igra se sa omiljenim temama Bong Džun Hoa, ali na mnogo agresivniji i eksplicitniji način. Umesto suptilne socio-kulturne segregacije, “The Platform” odmah stavlja do znanja gde je problem savremenog kapitalizma i kuda vodi. Uostalom, naše društvo će posle epidemije korona virusa osetiti šta je segregacija nakon što privreda mahne poslednjem zbogom i koliko je sistem sam po sebi neravnopravan, iako to demokratija nalaže da jeste – svi jednaki.
Teme kojima se bavi “The Platform” su vrlo jasne, iako mogu biti teške i odbojne za gledanje. Nakon što mljackanje u krezubim ustima umine, čućete stvari koje možda deluju kao da ništa film nema novo da kaže, ali…
Možda deluje da “The Platform” nema mnogo toga da kaže, a zapravo u 90 minuta rekao je sve, samo je pitanje koliko ste pažljivo gledali.