Film “1917” igra na jednu istu foru dok ne postane naporan

Pomisao da je “1917” epska istorijska akciona drama o Prvom svetskom ratu je jako pogrešana i treba je smetnuti s uma pre nego što noga zakorači u bioskop. Zapravo, film Sema Mendeza je nešto poput rudimentalne verzije video-igre Tomb Raider u opustošenoj ratnoj zoni sa preteranim insistiranjem na Marfijevom zakonu – kad stvari krenu na loše, postanu još gore.  Adekvatniji epitet je akcioni film sa vremenskim i prostornim utemeljenjem u 1917. godini 6. aprila.

Bazičan narativ je vrlo jasan – naređenje šalje dva vojnika iz tačke A u tačku B. Ratni drugari moraju da predaju pismo britanskom bataljonu na drugom kraju zone. Put ih vodi preko napuštenog nemačkog rova, nepreglednog polja mrtvaca, opustošenih predela i neprijateljskog okruženja koje je skovano da im skine glavu sa ramena.

Mendez posle pola sata filma jasno stavlja do znanja gledaocima da ih nije okupio u sali sa namerom da potegne priču o izgubljenim životima i mladićima čiji su životi bačeni niz vodu jer za ideale ginu budale, reče neko mudar, već zbog genijalnog pristupa pripovedanja u domenu akcionog filma.

Naime, “1917” se ponaša i izgleda kao film bez ijednog reza. Maestralno koreografski uigrani glumci, statisti, kamera, scenografija koja je napravljena da svaki korak i svaka reč se poklapaju, i da ništa ne izmakne kontroli je izvedeno zahvaljujući mesecima pripreme i vežbe. Tehnički aspekt filma zaslužuje naklon do poda jer naizgled film bez reza je snimljen u fazama od 9 minuta sa dugim kadrovima, a potom u montaži uz pomoć adekvatnog spajanja frejmova i čudesa moderne tehnologije postignut je efekat kao da je ceo film snimljen iz jednog pokušaja.

Blago Dedi, pročitaj i ⇓

Filmovi nominovani za Oskara 2020. godine

Ovo je fora ili trik, ali kao što rekoh krvav, na kojem počiva “1917”. Ozbiljan osećaj klaustrofobije, izolacije i napetosti čini prvu polovinu filma tenzičnim i nezaboravnim iskustvom. Nažalost kad muzička pratnja, audio inženjerning i vizuelni spektatkl iščeznu jer svega previše dosadi, Mendezov film nema ništa više da ponudi.

Scenario koji je melodramatičan i ne čini uopšte uslugu glumcima Džrodžu Mekeju i Dina Čarlsu Čapmanu se u svom vrhuncu svodi na dijalog kako je njihov saborac od devojke frizerke dobio ulje za kosu koje je namamilo pacova u sobu ne bi li mu otkinuo uvo. Zato ne treba ni da čudi zašto dva jako dobra glumca nisu dobila ništa od nominacija, a film silne, jer je scenario toliko prazan i nekarakteran da nisu ni imali šta da glume. Ruku na srce u pitanju su fizički iscrpljujuće uloge.

Ovde se uvezuje sledeći problem scenarijske prirode. Kad tenzija splasne usled rediteljske odluke da film bude realistično iskustvo poput video-igre, ne postoji mnogo razloga da se stvori empatija prema liku kojeg pratimo dva sata. Kao i u ratu on je samo figura koja isporučuje poruku sa jednog mesta na drugo, ako izgine, izginuo je. Više je alat radnje nego što je deo radnje, što vodi samo ka osećaju napora i želje da muka prođe.

Momenat iskonskog razočaranja je isključivo zasnovan na tome što film koji izgleda, ponaša se i igra kao šampion je bolno prazan i puca samo u jednu metu. To je audio-vizuleni aspekt filma. Ne nudi ništa više osim spektakla za oči.

“1917” je film koji apsolutno treba gledati u bioskopu i nigde drugde jer ovakvi filmovi to zaslužuju. Ne poseduje neke veće druge kvalitete jer je kao onaj nesrećni vojnik u rovu. Ima strava kosu, ali ide okolo bez uveta.