Razmišljam ovako – mogu, a neću, da budem neutralan i da devetom filmu Kventina Tarantina pristupim sa tehničkog aspekta i da smorim sebe, boga i narod. Amin u to ime. Da pokušam da budem bezobrazan. Postoje dve grupacije koje su otišle na Tarantinov film. Grupa broj jedan je neobavezna bioskopska publika koja je pisnula – Jao Bred, jao Leo, prajsles, Topčiderska česma, topionica bakra, uzmi mi pare. I onda se desi ono što se desilo paru dva reda ispred mene koji su napustili salu posle sat vremena. Ne znam šta su očekivali, ali izgleda mnogo više čim su uhvatili šturu. Druga grupa je recimo ekipa ljubitelja filma i Kventina Tarantina. Relativno analitično su pristupili filmu – svideo im se, nije im se svideo i život se nastavio dalje. I sad dolazim do one bolne tačke, ali valjda mora da boli da bi bilo jasno. Once Upon a Time in Hollywood nije film za sve i to je potpuno ok. Ako vam se ne sviđa ok, ako vam se sviđa još bolje – znate zašto ste dali pare. Da li je loš? Teško. Da li je dobar? Zavisi šta tačno želite od ovog filma.

Najava i trejler za film nisu ništa otkrili, čak su zapravo zbunili one koji su želeli da saznaju šta ih to očekuje kad smeste svoje visoko guzičanstvo u bioskopsko sedište. Ruku na srce ni meni nisu sve ovčice narativa bile ne broju jer mi je sve delovalo kao skup nekih priča i kulturnih referenci na Holivud krajem šezdesetih.

Koštana srž filma i priče koju Tarantino zbori leži u naslovu, dobro obratite pažnju jer će vam neke stvari biti jasnije kad se film završi, i čuvenom slučaju zaluđenika koji su pratili Čarlsa Mensona i napravili pokolj u domu reditelja Romana Polanskog koji je ostao bez svoje drage Šeron Tejt koja je mučki ubijena dok je bila u drugom stanju. Koja je tu uloga Leonarda Dikapria i Bred Pita, pa jako bitna.

Foto: Columbia Pictures / Sony

Rik Dalton (Dikaprio) je televizijska glumačka ruža koja je osuđena da uvene bez namere da je neko zalije. Najveći deo karijere proveo je u serijama NBC televizije kao negativac ili revolveraš u kaubojskim obračunima. Krhki ego, alkoholičarske navike i neosporan talenat počinju da se ljuljaju kad dobije ponudu Marvina Švarca (Al Paćino), holivudskog agenta i producenta, da karijeru nastavi u špageti-vesternima u Italiji jer mu se crno piše na televiziji zbog sve češćih sporednih i uloga anti-heroja.

Rikov verni drug, sluga, brat, otac, majka, čistačica, kućipaziteljka Klif But (Bred Pit) je kaskader koji je zadužen da odmeni ortaka u rizičnim scenama. Ćutolog kojeg optužuju za ubistvo supruge, za koje je doduše prošao nekažnjeno, je čaša samopouzdanja Daltonu. Diže ga kad padne i zabavlja ga kad potone. Dva potpuno različita tipa čoveka drugačije gledaju na život, žive na dva kraja grada – Rik u luksuznom delu Holivuda, Klif u nekoj prikolici bogu iza nogu. Ali, Rik saznaje da mu je prvi komšija Roman Polanski i njegova novopečena mačka i glumica čija karijera tek počinje Šeron Tejt (Margo Robi).

Foto: Columbia Pictures / Sony

Životi im se ne mimoilaze iako su jedni drugima ispred nose. Rik pokušava da se ne obruka na televiziji, Klif samo radi svoj posao, a Šeron se krišom uvlači u bioskopske sale, gleda svoje filmove i čeka reakciju publike koja je ne prepoznaje.

Once Upon a Time in Hollywood” je najvećim delom crna komedija koja je svojevrsna simulacija pop-kulture šezdesetih i života glumaca u ovoj fazi Holvuda. Tarantino kroz čitav film najviše je fokusiran da simulacijom i simulakrumom, ako ćemo već stručno da ektiketiramo stvari, prenese psihološki i istorijski važan deo za Holivud. Iako se provlači element tragedije koji je suptilno šutnut sa strane kako bi komičan deo bio u prvom planu, kako minuti budu odlazili i neobično finale pristizalo postaje jasno zašto je naziv “Bilo jednom u Holivudu”, kao priča – kad bi bilo šta bi bilo.

Once upon a time in Hollywood” ima sve elemente koje publika koja na film gleda kao na laku zabavu ne podnosi. Legato tempo, dinamičku mirnoću i narativ koji nije u tri čina. Nema zaključka, nema velike spoznaje, ali boga mi ima grande finala.

Foto: Columbia Pictures / Sony

Ono što bode oči i žulja u sedištu je minutaža. Oseća se prazan hod i osećaju se nepotrebne scene koje su zarad održavanja pažnje publike mogle biti izbačene, ali šta boli Tarantina za vaše strpljenje – čovek voli film i takav je kakav je. Postoji nekoliko zaista nepotrebnih i praznih dijaloga koji ničemu ne služe, naročito ne široj slici priče. Povremeno se oseća nekonzistentnost, a neobična žanrovska preplitanja koja su upečatljiva u drugoj fazi filma i stvaraju utisak da film ne vodi nikuda ili da ne zna šta će sa sobom. Naročito je primetna psihodelična radnja uvođenjem naratora posle dva sata filma.

Ako se sitni, ali ze nekog krupni problemi, ostave sa strane glumački duo Leonardo i Bred hipnotišu svojim ulogama i odličan su par na velikom platnu. I jedan i drugi imaju “onu” scenu u kojoj blistaju kako na dramskoj podlozi, tako i na tlu komedije. Genijalna scena u kojoj se pojavljuje Brus Li, glumački bunt na snimanju vestern epizode sa Dikapriom, otkačen i apsurdan uvod u finale su najsvetlija tačka filma. Kad je drama onda je drama do koske, ali kad je komedija onda je nemoguće da smeh se ne prolomi iz grla.

Tarantinova simulacija 1969. godine u 2019. je podjednako zabavna koliko je i tužna jer ta poslednja scena je blaga jeza uz kičmu. Iako to možda neki neće primetiti, niti videti, jer kao što naslov kaže “Bilo jednom u Holivudu” koga više nema i glumaca kojih više nema i života koji je ostao negde davno zaboravljen u mraku. Ako nikom ništa beskrajno je zabavno voziti se na zadnjem sedištu kabrioleta koji vozi Tarantino i prepričava šta je sve to nekad bilo u Holivudu.

“Once Upon a Time in Hollywood” je studija slučaja i eksperiment reditelja koji mnogo voli filmove i koji pravi filmove zato što ih voli i to se vidi i oseća, čak i onda kad nisu savršeni kako bi neki voleli.

PRESUDA
Poetična verzija Holivuda koju zbori Tarantino dok vas voza kroz bulevar izgubljenih zvezda na zadnjem sedištu automobila
77 %

7 KOMENTARI

  1. Ovo je film koji iziskuje određeni nivo prethodne informisanosti, bazne inteligencije i svest da ideš da gledaš Tarantina, te, kao takvo, ti bi trebalo da budeš svestan da, ako napustiš salu, onda si, jednostavno, glup i to je to.
    Dakle, neka znaju svi oni koji pljuju ovaj film – da ne znaju da su glupi.
    Idi gledaj nešto od sat i dvadeset, nešto što ima dinamiku 300 na sat i izgradnju karaktera noup. To je ista ona publika koja guta serije u kojima likovi menjaju karakter, ponašanje i delovanje za potrebe budućih ciljeva scenarista i reditelja, a ko j**e karakter lika.
    Scene koje su, na neki način, sporije, upravo su takve u cilju karakterizacije Klifove staloženosti, na primer. Ili, ako ćemo realni da budemo, očekuje se ludilo sto posto – čim “se previše ćuti u filmu”. Tarantino je to.
    Tarantino je ispovedao bajku, junački je spasio Šeron i to je toliko okej (“once upon a time!!!”).👏🏻

    • Kako me nervirate vi pametni. Odgledao sam film do kraja, nisam izasao naravno, ali nije to poenta. Poenta je u tome da ti vidis sebe u grupi posebnih, kako si pametna i inteligentna te kao takva jelte umes da spoznas ovaj film kao lep. I naravno sto je najbitnije, mislis da je tvoj pogled na film jedini ispravan, jer vidim da si napljuvala sve sto nema veze sa ovim zanrom. Iskuliraj malo.
      Sto se mene tice ocena 6/10. Scnografija mi se svidela, muzika u filmu takodje. O glumackom paru nemam sta da kazem, prosto nema sta da im se zameri. Medjutim za moj ukus previse razvucen film, previse nepotrebnih dijaloga, previse statican. Mozda je to bas bilo zato sto nisam uopste to ocekivao, te sam nepotrebno razmisljao o nekoj skrivenoj strani filma i iscekivao neki zaplet.

      • Pa, dobro, nema nikakve potrebe za ovim ostrašćenim manirom sa tvoje strane, za dosta stvari mogu da kažem da se slažem sa tobom.
        Daleko od toga da sam samo ja u pravu ili da to mislim. Ovo je prostor da se da komentar, a komentar je ipak podosta subjektivna kategorija, hteli mi to ili ne.
        Nisam uopšte u fazonu “ja/mi, pametni”, nego smatram da ljudi koji izlaze iz bioskopa, a nakon toga pišu “doktorsku disertaciju” na temu filma nisu pametni.

      • Uostalom, i sam si izneo subjektivan stav. Ja nisam pljuvala “ostale žanrove”, nego jednu vrstu komercijalne prođe i kojekakvih sranja (u svim žanrovima toga ima, složićeš se) i da – ne mislim da takvi filmovi/serije uopšte treba da se snimaju. Ja nijedan žanr imenovala nisam.

        Eto, ja smatram da je Tarantino nekako žanr za sebe, pa ga kao takvog i posmatram.

        Takođe, imati očekivanja od njegovog filma (u bilo kom smislu i pravcu) ja smatram greškom, te se naša mišljenja tu najviše ne podudaraju.

        Čovek je uspeo da od svoje umetnosti napravi brend.
        Kao kada se ljudi oduševljavaju i manično kupuju ružne/neupotrebljive odevne i ostale predmete, samo zato što nose poznato ime brenda.

        Tako da – da, ne znači da mora da ti se Tarantinov film apriori dopadne, ali ne – ne možeš da imaš očekivanja ako znaš šta ideš da gledaš.

        Nema potrebe za hejtom, em si odgledao film, em si štošta sasvim fino iskomentarisao, a to si sve mogao i bez da ovo bude replay, nego jednostavno iznesi mišljenje. Pozdrav.

        • Okej ali ti si prva iznela stav (citaj:agresivan) o ljudima kojima se film nije dopao pa sam ti odgovorio. Ako je tako kao sto kazes, onda super.
          I slazem se da ne treba imati nikakva ocekivanja od ovog filma, sto sam ja tek na kraju zakljucio i preporucio drugima. Prosto mi je uzitak pojeo overthinking u mojoj glavi jer bukvalno nisam imao pojma o cemu se radi. Pulp fiction sam gledao davno, Kill Bill takodje. Film je da se zavalis i uzivas. Pozdrav.

Comments are closed.