Sarkazam i samouverenost nisu dobar par. Prvog niko ne razume, a drugu niko ne voli. Kome je do dovitljivih doskočica u svetu u kojem svi tako ozbiljno shvataju svoje postojanje, zaboravljajući da su samo jedna nebitna čestica u kosmosu za koju realno nikog nije briga, i kome je do osobe koja zna šta hoće, kad živimo u trenutku u kom je mimikrija jedino podobna. Dve najgore osobine ušuškale su se u Li Izriel, američkoj spisateljici, ženskom karakternom pandanu Hemingveja. U njenom svetu postoje samo njena dvanaestogodišnja mačka i mašina za kucanje, a ostali, barem što se nje tiče, mogu da otegnu papke.
Zaista nikad nisam ozbiljno shvatao glumicu Melisu Mek Karti, kad smo već kod ozbiljnog shvatanja ljudi. Komičarka se svojski potrudila da posle gigantskog uspeha filma “Bridesmaids” i nominacije za Oskara napravi niz filmova čija imena ne sme ni da izgovori naglas koliko su dobri, ali su barem donosili šuške na blagajnama zahvaljujući Melisinom licu na promotivnom plakatu.
Ali, ni publika nije sisala veslo ili što bi rekli “Fool me once, shame on you. Fool me twice, shame on me“, pa su ostvarenja, koja je snimala sa suprugom, počela da padaju u tamne dubine lošeg humora i još lošijeg filma. Zato su se obrve širom sveta, počupane, prirodne ili iscrtane japanskom metodom, podigle kad se njeno ime pojavilo u kategoriji “Najbolja glumica” na predstojećoj dodeli Oskara. Ali, da ne bude zabune “Can You Ever Forgive Me?” nije komedija i svakako nije fazon koji je Mek Karti negovala godinama unazad. Mali film rediteljke Marijel Heler je filmsko zlato koje je nepravedno ostalo u senci konkurencije, a ima gotovo identičan efekat kao fantastični “Green Book“.
Upoznajte Li Izriel – ženu koja nema kučeta, ali ima mačeta. Talentovana, vredna, inteligentna, besramno sarkastična i cinična, ali neartikulisana, nadobudna ljubiteljka dobrog viskija koja nikad nije čula za reč kompromis. Li je jedna od onih ljudi koji radi svoj posao dok ljušti flašu viskija, iako joj je to zabranjeno. Kolege na poslu je oterala u božiju mater nakon što joj je neko dobacio da je “matora alkoholičarka koju je teško gledati”, agentkinju za izdavanje knjige na kojoj radi je verbalno polila kofom izmeta i to joj nije bilo dovoljno, pa joj je i pokazala srednji prst pre nego što je napustila prostorije i ostala je bez novca, u dugovima do guše sa bolesnom mačkom.
S obzirom na to da je dobra sa rečima kao što je kuvar sa začinima, pronašla je novi unosni biznis koji je izvlači iz dugova i obezbeđuje joj hranu i lekove za mačku – plagiranje pisama poznatih ljudi iz sveta umetnosti i kulture.
Tržište koje vapi za detaljima iz privatnog života važnih umetnika dobro naplaćuje onima koji poseduju pisma velikih imena. Dovitljiva Li koristi znanje i informacije o bitnim ličnostima, koji više nisu među živima, i prodaje kolekcionarima izmišljena pisma koja je sama skovala. Njeno kreativno ludilo i društveni život dodatno raspaljuje novi prijatelj, propali pisac, Džek Hok (Ričard I. Grant) koji je poznatiji kao lokalni diler kokaina.
Iza fasade samozadovoljne Li krije se neko ko se plaši da njegove reči nemaju značaj i da niko ne želi da ih čuje, pa je lakše koristiti tuđe ime i koristiti svoj talenat da bi privukao pažnju. Ali, kad prevara skrene pažnju FBI Li se više neće tako zadovoljno smeškati.
Priča o američkoj spisateljici čija je poslednja knjiga “Can You Ever Forgive Me?” 2008. godine od strane “NewYork Times-a” proglašena za najbolju knjigu godine je ugrožena filmska vrsta jer je rediteljka uspela da izvede ono što retko kome pođe za rukom.
Iako bi trebalo da mrzimo anti-heroja koji vara, pije i na sve oko sebe gleda sa prezirom, briljantna karakterizacija lika omogućila je radnji da zaore dublje po srži života nesreće žene koja je sama donela odluku da je život ipak najbolji u memljivom stanju sa šugavom mačkom koja kaki gde god stigne.
“Can You Ever Forgive Me?” poput “Green Book-a” prati dva opozita Li i Džeka, međusobni odnos, raskol, saučesništvo u prevari i ono najbitnije – pronalazi ljudskost u njihovom izopačenom viđenju stvarnosti.
Mek Karti komanduje na ekranu i nije ni čudo zašto je nominacija došla jer joj je dopala u ruke dobra dramska uloga koja je raskol sa njenom vickastom i duhovitom glumačkom prošlošću.
Melisi opraštam loše uloge, ali ne mogu da oprostim što me je opet finale nekog filma rasplakalo. Ili je takvo doba godine ili sam generalno kmekav.