Kada je poslednji kadar filma “Speak No Evil”, danskog reditelja i scenariste Kristijana Tafdrupa, potonuo u mrak i ostavio me socijalno anksioznog, bespomoćnog, napetog i bez ikakve nade, rečenica koju sam davno čuo mi je neprestano uzurpirala misli: “Ne treba se plašiti mrtvih, već živih”. Dao sam sve od sebe da se setim kad se poslednji put dogodilo da me sat i po fiktivnog sadržaja na svim mogućim ljudskim nivoima ovoliko bezbožnički uznemiri. Bilo je groteske, bilo je nelagodne satire i komedije, tenzičnih i frustrirajućih narativa. Ukratko bilo je svega. Ali, nikada se nije desilo da ostanem ukočen ravnih 13 minuta. Mada, autor filma je najbolje objasnio u intervjuu za “Roger Ebert“: “Neki ljudi su bili potpuno oduševljeni, neki ga mrze iz dna duše. Na primer u Nemačkoj ljudi su bili glasni, smejali su se i vrištali. Bilo je i onih koji su izašli iz sale i vikali na mene – treba da te bude sramota! Tu su i oni koji su rekli da je teško sra*e. Putovao sam i druželjubiv sam tip osoba. Volim neobavezne razgovore. Upoznao sam ljude za koje sam mislio da su super, a ispostavilo se da nisu. Poznato je da su Skandinavci (kulturološki usađeno) pristojni i politički korektni. Tako se i rodila ideja za film, ali sa obrtom – kraj u kojem nada ne postoji“.
Nešto od samog početka nije bilo kako treba. Nije do zlokobne muzičke pratnje u stilu Kjubrikovog “Isijavanja” koje se “lepi” na najobičnije radnje, kao što je raspakivanje kofera porodice iz Danske na mondenskom letovalištu i Italiji, nije čak ni do gotovo neprirodne zainteresovanosti patrijarhata porodice iz Holandije koji analizira svaki pokret, reč i gest drugog oca. Nešto ozbiljno nije bilo kako treba, ali je bilo teško uprti prst u bilo šta. Ovo je jedna od onih situacija kada se nagonski aktivira crveni alarm, ali u glavi preovladava ubeđenje da je reakcija preterana jer objektivnog razloga za uzbunu nema.
Tako je sve i počelo. Mirnim, neobaveznim upoznavanjem Bjorna i njegove supruge Luis koji bezuslovno vole svoju ćerku Agnes sa parom iz Holandije. Patrik, Karin i ćutljivi sin Abel iz Holandije su asertivan, ruku na srce, socijalno neprilagođen par koji nema nikakav problem da kažu šta misle, urade prvo što im padne na pamet, pa taman to nekom i zasmetalo. Introvertni i očigledno sputani, ali i životno unesrećni, Bjorn posle decenija druženja sa ljudima koji su uštogljeni, lepo vaspitani i kulturni do granica nepodnošljivosti, konačno je video svetlo na kraju tunela. Prijatelje koji će mu dati prostor da se oslobodi i postane sve suprotno od onoga što ga je njegova kultura naučila – prioritet su civilizacijska pristojnost i razumevanje drugih ljudi.
Kratko i slatko, mada kako se uzme, druženje u Italiji ostalo bi samo lepa uspomena da posle nekoliko meseci Bjorn i Luis nisu dobili razglednicu od Patrika i Karin i poziv da ih posete u Holandiji, dodajući da je ovo idealna prilika da se provedu, još bolje upoznaju i da im se deca zbliže. Realistično gledano ovo je divna prilika za novo prijateljstvo, a opet zavisi koga pitate. Luis ne odlazi dalje od rečence: “Jako lepo do njih što su nas pozvali”, dok Bjorn traži svaki mogući, naravno najpristojniji način da pogura suprugu da iskoriste još jedan odmor i posete poznanike sa letovanja.
Svako novo upoznavanje i druženje osuđeno je na, što bi rekla deca, krindž-fest. Seriju od pet sezona nelagodnosti, banalnih pitanja, raspitivanja i pronalaženja adekvatnih tema dok se polje za konverzaciju i buduću bliskost ne otvori. Ni po čemu se ne razlikuje prvo veliko upoznavanje porodica iz Danske i Holandije, ali opet nešto nije kako treba. Svaki razgovor kao da hoda na ivici noža. Dok se Bjorn i Luis suzdržavaju od nemila do nedraga, Patrik i Karin neprestano guraju goste na ivicu provalije. Nasilno ponašanje prema sinu Abelu, ignorisanje njegovih jauka, pa sve do besramnog uvaljivanja računa porodici iz Danske u restoranu, u koji su ih pozvali. Sve dok jedne večeri Holanđani nisu prešli granicu sa malenom Agnes. Scena koja je razjarila Luis usred noći bila je poslednja kap u čaši posle koje je naterala Bjorna da se spakuju i vrate u Dansku. Ovde bi priči bio kraj da ih Patrik i Karin nisu pitali šta je razlog odlaska kada su se toliko radovali zajedničkom druženju. Scena emotivnog ogoljenja Bjorna pred Patrikom možda deluje kao prekretnica u odnosu porodica, ali zapravo je put koji vodi do mračnog finala.
“Speak No Evil” putujući tragom girmizne bezosećajnosti u sitnim ali jako bitnim crticama kroz čitav film daje jasne karakterne naznake ko su ljudi koje gledamo. Zašto se impulsivni Patrik kao krvoločna zver okomio na Bjorna, čoveka koji nikad ne reaguje u situacijama kada je reakcija potrebna, zašto je Luis popustljiva i kada bi trebalo da kaže “ne, sad je stvarno dosta”, iako je sklona “ispadima” kada joj je svega preko glave i na kraju krajeva zašto posle svake neprijatnosti ipak ostaju u društvu ljudi koji im očigledno ne odgovaraju.
Priča Kristijana Tafdrupa koja je u svojoj osnovi najsuroviji oblik satire je simbolični prikaz sukob kulturoloških okvira i okrutna demistifikacija ideje da je muškarac zaštitnik svoje porodice. Nemilosrdni finiš praćen talasima anksioznih epizoda i želje da Danci prokleto odu svojoj kući je karakterna studija slučaja u kojoj kada zlo konačno pokaže svoje lice, o kojem se ne priča (Speak No Evil), i osmehne se sa rečenicom koju na kraju izgovara Patrik “Because you let me” (Zato što ste mi dozvolili) je duboko uznemirujući pakleni krešendo koji je nemoguće izbiti iz glave.