“Možda je njena pacijentkinja prekrila glavu, ali ona je prekrila svoj um”, izgovara frustrirana i očajna Gublin. Poslednja seansa sa poznanicom i koleginicom (psihologom) Peri do kosti ju je zabolela. Kako žena koje treba da pomaže drugim može biti tako limitirana? Zar ju je snobovsko odrastanje zaista toliko ograničilo da ne može da vidi široko polje od dva drveta koja su zasadili roditelji ispred njenih očiju? Da li smo svi mi tako laki na rečima i percipiranju drugih samo na osnovu njihovih religijskih, životnih i socio-ekonomskih uslova u kojima su odrasli? Da li smo stvarno bolji od drugih ili samo nas internalizovano nezadovoljstvo uverava da je naša glava na višem stepeniku, dok gledamo na plebs sa psihološke i obrazovne visine?
Truski scenarista i reditelj Berkun Oja serijom “Ethos” nije došao da održi čas sociologije i psihologije, ali nije loše s vremena na vreme podsetiti ljude da anksioznost, neznanje, sumnje, strahovi i nesreća ne poznaju ni rod, ni klasu, ni religiju. Egzistiraju u raznim formama i na svim meridijanima. Nekad su samo u prolazu, a nekad zauzmu busiju bez namere da se zapute ka izlaznim vratima, ostavljajući za sobom tugu bez roka trajanja.
Ako biste pitali Merjem, naratora i vezivno tkivo “Ethosa”, “Kako si”, odgovorila bi: “Dobro sam sestro / brate. Bog ti pomogao i dao strpljenja”, a onda bi nastavila o svakodnevnoj triviji i obavezama. I ako bi možda želela, ne bi znala da objasni kako se oseća. Nije odrasla u takvom domaćinstvu i nije tako vaspitana. Ne bi rekla da je nesrećna ili srećna, on je tu gde već jeste i samo živi. Živi sa bratom i njegovom suprugom – kratko i jasno. Ali, kad kaže da bratovljeva žena spava po ceo dan i da je nekoliko puta pokušala sebi da oduzme sebi život, jasno je da život koji živi nije srećan. To ne mora ni da kaže, niti da opisuje svog brata – jasno je.
Dugo joj je trebalo da progovori u takvim stvarima jer ova beskrajno simpatična, dobronamerna i prostodušna žena koja je preplašena od reakcija svog brata i potencijalne osude hodže u njihovom selu, sada sedi kod psihologa. Pala je nekoliko puta u nesvest. Tragična i komičan element priče, jer joj se to svaki put desi kad prisustvuje venčanju ili prosidbi. I ne, ne pada u nesvest zbog onoga što ljudima prvo padne na pamet.
Posle gomile pregleda i analiza poslata je kod psihologa. I tu prvi put upoznajemo Merjem. U ordinaciji kod psihologa. Peri (psiholog) ne radi prvi put sa ženama koje pokrivaju glavu maramom i ne pokazuje odbojnost prema pacijentkinji, naprotiv, želi da joj pomogne. Ali, iza uzdržanosti se krije borba jer ima želju da joj odbrusi. Želi da joj tresne u lice koliko joj je odbojna njena marama, njeno neznanje, životna ograničnost, klasna pripadnost, pa čak i njena prostodušnost. Klasna podloga i hjerarhijski status Merjem i Peri nisu isti, ali ma koliko udaljeno stajale jedna od druge na životnim stepenicama one su jednake u svojoj nejednakosti. Mada, biće potrebno mnogo vremena da shvate.
Umesto ideje da misli budu verbalizovane kroz reči koje Peri mota po glavi, serija na drugi način predstavlja ono što je muči. Peri, paralelno sa Merjem, pratimo na seansama kod psihologa Gublin. Psihološka ping-pong igra napred-nazad o dve žene i njihovim poznanicima, prijateljima i rodbini šire sliku “Ethos”.
Priča istražuje razne ljude koji su u kontaktu sa akterkama koje upoznajemo u prologu. O njihovim životima, strahovima od kojih se ježi koža, sumnjama zbog kojih se noću bude i ne mogu da dišu, frustracijama zbog kojih dižu ruku na sebe i očaju raslojenog modernog Istanbula.
Mentalitet i interpersonalni odnosi koji su jako slični našem daju još jasniju sliku šta gledamo. “Ethos” nije samo psihološki tamni ugao sobe jer u najcrnjim momentima sijaju neverovatni komični elementi kao trenutak olakšanja. Jing i jang, crno i belo, tragedija i komedija. Mora da postoji jedno i drugo zarad balansa.
Od brige za Merjem i želje da progovori o gospodinu Sinanu, ali i životu sa bratom i snajkom, preko životne praznine i zajedljivosti Peri, dostojanstvne kritike i modernog i religijskog sveta, komične scene sa pomoćnikom hodže kojem je pukla čarapa dok se udvara glavnoj junakinji, teških mentalnih stanja i kako zaista izgleda psihološko zlostavljanje, pa do fenomenalne rečenice “da neko može da pokrije glavu, ali je mnogo strašnije pokriti um”, “Ethos” ne osuđuje nikoga i ne sudi nikome, za razliku od ljudi koji su u njemu. Polarizovani svet savremenog Istanbula, ali bilo kojeg grada i ljudi koji žive u njemu, kroz osam epizoda serije daje neverovatan prostor za razmišljanje i empatiju prema likovima. Nekada ih volimo, nekada i ne baš, neke smo upoznali za života, a od nekih bežimo.
“Ethos” kao maestralna studija slučaja i ličnosti, posvećena je detaljima. Tako sitnim i tako efikasnim da doprinose atmosferi. Čak i u scenama u kojima se naizgled ne događa ništa, čuči jedan detalj koji je narativ za sebe, iako reč ne izgovara.
Briljantan scenario i glumačka ekipa koja je fantastična od početka do kraja su šlag na ovoj torti.
“Ethos” nije hit na ovim prostorima, niti serija koja izlazi iz svačijih usta, ali kao što reče Gublin “ne pokrivajte svoj um”, a velika je greška ako vaš um ne bude bogatiji za ovo iskustvo, a vredno je svake sekunde.
Serija "Ethos"
Ocena
-
Režija
-
Scenario
-
Gluma
-
Atmosfera
Presuda
Serija “Ethos” dostojanstven i pre svega verodostojan prikaz ljudi koji potiču iz različitih socio-ekonomskih slojeva društva. Maestralna studija slučaja i ličnosti ljudi koji se bore sa unutrašnjim demonima, koji ih sprečavaju da žive srećne živote bez stega i pritiska, zahvaljujući posvećenosti detaljima i fantastičnoj režiji, striming svetu podarila je jednu od najboljih serija poslednjih godina.