Život je prokleta ironija. Čim se sa usana prelomi “JA NEĆU NIKAD TO URADITI” život kao matori podlac protrlja ruke, sačeka te na prvom mračnom ćošku, pretumba kao dete i onda te natera da radiš sve ono što si rekao da nećeš nikada. Nešto kao vaspitno-disciplinska šamarčina da se previše ne šepuriš mišlju da u životu imaš izbor. Italijanski doseljenik u njujorškom Bronksu Toni Valelonga (Vigo Mortensen) poznatiji kao Toni Lip, iako neuk i neobrazovan sa limitiranim vokabularom, rečima bi i đavola ubedio da uradi ono što je naumio. Toni je prostodušna poštenjačina, ali iako je uljez u tuđoj zemlji to ga ne sprečava da ljude slične sebi posmatra kao neku gadnu infekciju od koje treba pobeći glavom bez obzira. Rekao je: “Ja NIKAD sa njima”, pa je završio u tom NIKAD zauvek i njegove vešte reči nisu uspele da ga izbave iz onoga u šta se zakleo da neće nogom kročiti.
Večito gladni Italijan koji bi mogao da sabije ceo slavsku trpezu za doručak video je porodičnu glad kad je ostao bez posla u njujorškom klubu. Supruga i deca ne mogu živeti od vazduha, a ni on ne može dugo da izdrži bez tri obroka i četiri užine. Zbog dobre reputacije i odanosti servirana mu je ponuda života. Mesto vozača za uglednog pijanistu doktora Don Širlija (Maheršala Ali) koji planira da krene na koncertnu turneju. Novac je tu, posao za Tonija je ladna boza, ali postoji jedan problem, mali problem – Don Širli je crnac ili politički korektnije Afroamerikanac.
Toni nije transparentni rasista, mada voli da baci čaše u smeće koje su koristili vodoinstalateri Afroamerikanci u njegovoj kući. Spreman je i da pređe preko toga što radi za crnju u šezdesetim godinama prošlog veka kad su tamnoputi tretirani kao prasići u oboru, ali se užasava što Širliju mora da glumi slugu. Kako to da je belac sluga crnji?
Visokoobrazovani, kulturno elitistički nastrojeni muzički doktor je sušta suprotnost svom zaposlenom. Prefinjenost i ponašanje koje više pristaje kraljevskim plemićima Toniju ponekad ide na živce, ali Širlijeva obazrivost, talenat i identična sudbina Italijanu iz Bronksa, jer su obojica nepoželjni gosti u tuđoj kući, formira neobičnu vezu između dva ista, ali dva potpuno različita čoveka.
Dug put Toni i Širli pokušavaju da prežive, pre svega jedan sa drugim, a potom i uz pomoć Zelene knjige. U pitanju je vodič koji osmišljen sredinom prošlog veka za Afroamerikance i u Zelenoj knjizi su zabeležena mesta, hoteli, moteli, restorani, klubovi u kojima im je dozvoljen ulaz. Bez obzira na njihovu platežnu moć ili uspeh, kao u slučaju pijaniste, njihovo prisustvo na pojedinim mestima nije dozvoljeno jer je takav zakon.
“Green Book” je zasnovan na stvarnim likovima i stvarnim događajima, ali ono što je mnogo stvarnije je fantastična hemija između Alija i Mortensona koja rezultira neverovatnom empatijom prema likovima i događajima. Dijalozi koji su ispunjeni opaskama temperamentnog Italijana koji ne može da zatvori gubicu i elitističkim zgražavanjem Afroamerikanca je komedija u svom punom sjaju. Ali, kada “Green Book” izvuče dramske elemente iz rukava otvara Pandorinu kutiju crnog vremena koji je možda našim prostorima dalek, ali koji prevazilazi političko-kulturnu barijeru jer smo i mi više decenija smatrani nepoželjnim otpadnicima.
Putovanje na koje vodi “Green Book” je beskrajno duhovito, često tužno i usamljeno, ali na kraju nikad bliže onome što čini ljude i što čini život, pa čak i onaj kome smo rekli – NIKAD.