Dolazak u novorođenčeta u relativno miran porodičan život dvoje ljude, hteli to mama i tata da priznaju ili ne, pravi disbalans u dinamici i pomera ravnotežu odnosa. Sebične želje iz svog primarnog stanja postaju sekundarna problematika u životu bračnog ili vanbračnog para. Beba kao i svaka beba traži fokus, pažnju i ono najbitinije poništavanje ego manijaštva i prelazak sa JA na TI, ponekad i na MI stanje. Jer ja više ne mogu samo da mislim na sebe zato što imam tebe kojem je potrebna briga. Dolazak mališana u filmskoj industriji teži da bude ispričan iz ugla majke, jer niko te neće voleti kao majka. Neretko histerične i paranoične majke koja je ubeđena da dete nije njeno ili da postoji aura oko njene bebe što je čini distanciranom od nje. Od kultne “Rozmarine bebe“, preko britanskog modernog osvrta roditeljstva u “The Ones Below” i “Hereditary“, pa sve do teških psihopatoloških stanja i Minhauzenovog sindroma u “Sharp Objects” i “The Act“. Argentinski reditelj Sebastijan Šindel u filmu “The Son”, za divno čudo, ulogu izbezumljene majke zamenjuje posmatranjem paranoičnog oca čije zanimanje, a ni prošlost, ga ne čine preterano podobnim za ulogu roditelja.

Strah kao i virus ima tendecniju da se širi, kao i uobrazilija jer ono što vidite nije ono što treba da vidite, već potpuno suprotno. Lorenzo kao umetnička slikarska duša je samozaljubljeni zanesenjak suštinski nesposoban da održi kontakt sa bivšom suprugom i ćerkama koje je dobio u prvom braku. Alkoholizam ga je uzeo pod svoje, kao i neobuzdana želja za stvaranjem, pa je jedan deo života proveo u svojem JA, nego u nephodnom TI, što ga je na kraju koštalo raskida veze sa porodičnim nukleusom. Drugi pokušaj braka sa Norvežankom Sigrid teče vrlo rigidnom emotivnom i seksualnom putanjom.


Blago Dedi, pročitaj i ⇓

“The Ones Below”: Film zbog kojeg otpada kosa sa glave zbog tenzije


Distancirana žena je anksiozna i željna da dobije dete. Posle pobačaja koristi se svim trikovima i znanjem iz biologije, kao stručnjak u oblasti, ne bi li dobila dete. Dok Lorenzo suv kao oprana čaša u sušilici, jer za njega više nema alkohola, priprema izložbu njegovo JA i umetnost je prekinuta saznanjem da će postati otac po treći put. Negde između nespremljenosti i sreće par ulazi u novu životu fazu, pripreme terena za dete.

Foto: Netflix

Sigrid je hirurški precizna i jasna kako i na koji način će se odvijati njena trudnoća. Ne želi porođaj u bolnici, već u kući, ne želi babice i lekare, već bakutu Gudrun koja ju je izvukla na ovaj svet u Skandinaviji i apsolutno ne želi savet lekara jer su se već pokazali nekompetentnim prilikom prve trudnoće. Tunjavi Lorenzo po prvi put pokazuje znake radosti i angažovanja oko dolaska sina, ali neobična žena koja odbija da priča na njegovom jeziku, već isključivo na norveškom, i supruga koja kako trudnoća odmiče se sve više distancira od njega pravi ozbiljnu sumnju da nešto nije kako treba.

Dolazak dečaka otvara vrlo paranoično poglavlje u životu Lorenza koji je ubeđen da se njegova supruga u podrumu bavila eksperimentima i da je na neki način promenila njegovog sina, možda ga čak zamenila sa drugom bebom.


Blago Dedi, pročitaj i ⇓

Film “Midsommar”: Folklorni horor o propaloj emotivnoj vezi


Psihološki triler u svojoj vrlo bazičnoj osnovi o roditeljstvu i izbezumljenom ocu crpi snagu iz Lorenzove opsednutosti delima Fransiska Goje, naročito slikom “Saturn proždire sina”, i nacističkih eksperimenata o bliznacima.

Tenzičan i pasivno-agresivan odnos između Lorenza i Sigrid, naročito kad dugogodišnji prijatelji umetnika dođu u posetu, postaje još gori jer žena ne želi da dete izlazi na svetlost dana jer je ubeđena da je foto-senzitivno.

Foto: Netflix

“The Son” kao i većina modernih psiholoških trilera pati od scenarijske parznjikavosti i jednodimenzionalnosti. Naročito kad su u pitanju glavni akteri. Sigrid o kojoj se ništa ne zna i predstavljena je kao zlokobna introvertna žena i Lorenzo kao, povremeno, komično izbezumljeni lik koji uporno ponavlja – on nije moje dete.

Na ruku Sebastijanu Šindelu ide vrlo interesantan način pripovedanja i bizarno-tenzičan atmosferski stub priče u kojem je teško verovati da li je problem do njega, nje, deteta ili nadrndane babuskere. Kao i svaki više nego pristojan psihološki triler ima dobro konstruisano finale koja je krajnje anti-katarzično i otvoreno za diskusiju, ali barem ne potpada pod klišeirane forme ekspozicije – to je to, a ovo je ovo i sad sve znate.

“The Son” je povremeno jako nelagodan i zlokoban za gledanje. Pati od manjka detalja i posvećenosti likovima, ali ono što radi dobro, radi odlično, kao i roditelj kojem je stalo do vaspitanja deteta, ako je to zaista njegovo dete…

Napomena: The Son (El Hijo) je dostupan na Netflixu. 

PRESUDA
Deca su ukras sveta...
70 %