Pre dve godine početkom oktobra u Jugoslovenskoj kinoteci upoznao sam Dragana Bjelogrlića na pretpremijeri prve sezone “Senke nad Balkanom”. Ništa nisam znao o seriji, osim da je radnja smeštena u Kraljevini SHS i da moram da spremim barem četiri novinarska pitanja koja neće biti bolno dosadna. Mogao sam da budem kolega ispred mene ili koleginca iza i da se oslonim na čuveno uzbuđenje što je ambiciozan projekat ugledao svetlost dana, ali mnogo više me je mučio naziv – Senke nad Balkanom. Pred očima su mi titrali slogani “Ko skida glave po Beogradu“, pa mi je jedino bilo smisleno da pitam da li su “senke” večiti problemi naših prostora nad kojima se, kako je zapisala Ana Frank o svom životu, nadvijaju crni oblaci, bez prognoze skorijeg razvedravanja. Bjela je klimnuo glavom i rekao: “Ovo bi bilo kao kad bi neko za 70 godina pravio priču o ovom vremenu, ali ne ono što je bilo u Dnevniku, nego ono što je arhivi institucije BIA“. Možda je te oktobarske večeri znao, a možda i nije, da će njegov projekat postati pop kulturni fenomen u Srbiji jer narednih nekoliko meseci se pričalo i pisalo o čuvenoj Jatagan mali, princu Đorđu Karađorđeviću kojeg je tumačio Žarko Laušević i Mariji Oršić – najvećoj misteriji 20. veka, ženi koja je bila ključ u bravi formiranja ideologije Trećeg rajha. Dve godine kasnije senke prošlih vremena su se vratile i posle 10 odgledanih epizoda, sa ozbiljnom minutažom od 60 do 90 minuta, bacile su tamu na svaku moguću seriju koja se pojavila u poslednjih 20 godina u našoj zemlji.
Drugu sezonu serije “Senke nad Balkanom” je teško opisati iz jednog pokušaja i iz jednog daha. Zato što je nadžanr koji ste sad videli i nikad ranije na domaćoj televiziji. Zato što je produkcijsko čudo za naše uslove u kojima kreativci čudom uspevaju da snime nešto što izgleda iole pristojno i zato je što je zarazno kao zimski virus koji se prenosi između zaposlenih u kancelariji.
Iako pravila nalažu da kažem nekoliko reči o priči, a biće i toga, i o kompleksnoj prirodi naracije, ovaj put ću otvoriti drugo poglavlje Bjelogrlićeve serije rediteljskim i estetskim faktorima. Da kojim slučajem glumci pričaju na engleskom, doduše parlaju francuski i nemački sve u 16, bio bih ubeđen da je u pitanju britanska produkcija. Od sirotinjske pustoši prepune balkanske duše u Jatagan mali, pa do elitističkih beogradskih udruženja sa upeglanim odelima i svetlucavim haljinama, “Senke” nemaju nikakvu konkurenciju u okolnim zemljama, a boga mi ni šire od toga. Ovo je serija koju možete da pokažete prijateljima iz inostranstva čisto da ih izložite da pokušaju da pronađu titl.
Serija koja vrvi od glumaca jer postoje četiri različita narativa koja se račvaju na sve strane i međusobno prepliću, dala je prostor svakom mladom, iskusnom i ne baš iskusnom filmskom radniku da izgovori rečenice iz odličnog scenarija. Istina je da i dalje ne mogu da poverujem bankarskom detetu Maji Davidović koju tumači Marija Bergam, jer je ostatak glumačke ekipe toliko dobar da joj je povremeno teško da drži korak sa kolegama.
I sad ide ono najbitnije – priča. Kraljevinu Jugoslaviju zatičemo 1933 godine 17. decembra, kada se odigrao pokušaj atentata na Aleksandra Karađorđevića u Zagrebu. I dok dvor ima svojih problema, Stanko Pletikosić (Andrija Kuzmanović) majstor za krvne delikte u policiji radi na slučaju ritualnog ubistva ispred tvrđave Žrnov na Avali. “Vratio sam se” sa potisom N.J. (neznani junak) baca varnicu jer zaostavština despota Stefana Lazarevića se priprema za večni počinak jer će ga zameniti Meštrovićev mauzolej Neznanom junaku.
Legenda ili priča o dečaku koji je sahranjen unutar tvrđave i buncanje očevidca da se zlo prozlilo i da je vampir došao po svoje je psihološka jeza o religijskoj i kulturnoj prošlosti Žrnova.
Jatagan mala je i dalje marginalna tvorevina prepuna lokalnih ološa, džibera, prostitucije, ali i oni imaju svoj udeo u većoj slici priče jer nisu njihova jedina briga konkurencija Pištolj mala, kad vidite ekipu koja je predstavlja sve će vam biti jasno.
Političke muljaže, nacionalna latentna mržnja, kasnije će preći u vrlo transparentnu, u jednom uglu, a u drugom Marija Oršić i njeni zlokobni planovi koji će doživeti usijanje šest godina kasnije, tačnije pre početka Drugog svetskog rata.
“Senke nad Balkanom” su mračni i povremeno jezivi psihološki horor dok korača narativom o tvrđavi na Avali, a potom genijalna komedija prepuna opaski dok gaca blatom u Jatagan Mali. Dramski deo priče o Pletikosiću, Draginji (Vesna Trivalić), Maji Davidović, Kaluđeru (Gordanu Kičiću) daje prostor za karakterizaciju i bolje upoznavanje sa glavnim akterima.
Odlično skovana priča zahvaljujući dobrim scenarijskim odlukama čuva kečeve i obrte u rukavu, i dozira ih iz epizoda u epizodu. Taman da vas drži prikovane za ekran, što joj je i cilj. Bez obzira da li se odlučite da gledate svakog ponedeljka seriju na televiziji ili odjednom tako što ćete platiti da pogledate celu sezonu ovog trena, uživaćete kako god da se okrene.
Pre nego što završim tekst naveo bih imena ljudi koji blistaju u drugoj sezoni “Senki” – Goran Bogdan, Nenad Jezdić, Vesna Trivalić, Nataša Ninković, Jovana Stojiljković, Gordan Kičić, genijalni Andrija Kuzmanović, Srđan Todorović, Dragan Bjelogrlić. Postoji još mnogo njih koji su dobri, ali svi imamo svoje favorite.
Zaista nismo videli četiri različita narativa i četiri različita žanra u domaćoj seriji da idu ruku pod ruku skladno i bez mučenja. Nismo videli da nešto izgleda kao da je zapadnjačka produkcija, a naša je i nismo skoro videli ovoliko dobrih glumaca koji su srećom dobili u ruke odličan scenario.
“Senke nad Balkanom 2” su jedna od najboljih, ako ne i najbolja domaća serija u istoriji domaće televizije.