Serija “Midnight Mass”: Put do pakla popločan je jako dobrim namerama

Dosadno i delimično pusto Kroket ostrvo čiji broj stanovnika može da se izbroji na prste ruke živelo je svoj uobičajeni morsko slankasti i blatnjavo memljivi život bez nekih većih trzavica. Spavaj, ustani, jedi, lovi ribu, druži se sa komšijama i poseti nedeljom crkvu. Korketovci daleko da imaju nekog životnog izbora, osim ako im nije mrsko da napuste uljuljkani život i brodićem se otisnu do kopna bez namere da se osvrnu.

Do kraja večnosti ili do nekog velikog talasa koji bi potopio ostrvo, Kroketovci bi živeli jedan te isti dan. Nastavili bi da ga životare sve do večnog mraka da tog popodneva sa trajekta na vlažnu ostrvsku zemlju noge nisu spustila dva čoveka. Jedan svetac i jedan grešnik. Jedan je došao da zajednici pruži čudo, drugi da okaje grehe. Jedan zagrižen hrišćanstvom, drugi krivicom. Nisu se sreli na trajketu, ali srešće se, imaće svašta jedan drugom da kažu i jedan i drugi zauvek će promeniti život i ono što ostaje posle života na ostravu Kroket ili kako stanovici vole da ga zovu Krok pot.

Majk Flanengen (The Haunting of Hill House, Gerald’s Game, Bly Manor, Doctor Sleep) najviše voli da započne svoje priče tragedijom. I ova se ni po čemu ne razlikuje. Biće ih više od jedne, ali prva je tu da postavi ton. Njena funkcija je da nabije krivicu nesrećnoj duši koja će tumarati ostrvom i da napravi antagonistički odnos između centralnog lika i onoga što ga iza ugla čeka. One koje slede su daleko mračnije, zlokobnije, sebičnije, besramnije i na kraju krajeva bezbožničke. Mada, opet zavisi koga pitate.

“Ponoćna liturgija” (Midnight Mass) za sedam epizoda i skoro osam sati trajanja, od samog početka se distancira od ranijeg rada Majka Flanengena. Generalan osećaj tenzije i horor nelagode je bačen u treći plan. Neprimetan je, ali sačekaće svoj trenutak pred sam kraj. Akcenat je na tekstualnoj masovnosti scenarija i, bez preterivanja, masovnim i ponekad nepotrebnim monolozima likova. Zapravo, aspekat dijaloga u “Midnight Mass” je utemeljen na pozorišnoj poetičnosti razgovora.

Blago Dedi, pročitaj i ⇓

Nove serije i filmovi koji izlaze u septembru

Maestralan monolog patrijarhata porodice Dadli u “Hill House” o užasima koji su zadesili njegovu trudnu suprugu u kući u Brdima, je u potpunosti primenjen u “Ponoćnoj liturgiji”. Nesvakidašnji scenarijski pristup za mejnstrim seriju momentalno će odbiti deo publike koja nema strpljenje ili ne želi da sluša o pozadinskim pričama likova, njihovim blagim ili izvitoperenim karakterima, opravdanjima koje traže u svojim delima ili hrišćanstvu. Iako će gotovo svaki lik izneti svoja uverenja i nepotrebno oduzeti vreme u epizodi, kako se kraj bude bližio postajaće sve jasnije zašto je važna svaka reč koju je izgovorio. Ne želim ništa da otkrivam, pa ni o samoj radnji jer je tehnički sve spojler, ali ono što sledi za one koji budu razumeli šta je “pisac hteo da kaže” ostaće vrlo zapitani i vrlo uznemireni onim što će se desiti.

Zanimljivo je kako je u horor serijama i filmovima okosnica hrišćanstvo kao odgovor na nečastive sile, treba samo pogledati u “Conjuring”, ali ne i u “Ponoćnoj liturgiji”. Mastralna gluma Hamšija Linklejtera u ulozi sveštnika, Samante Slojan kao ozloglašena Bev Kin koja čeka božije čudo, Raula Kolija kao ostrvskog šerifa, Kejt Sigl i Zeka Giflorda, okretaće vodenicu na sve strane. Dovodeći u pitanje postojanje, život, smrt, život posle smrti, ali i srž priče – fanatizam.

Mržnja prema Bev Kin koju je Samanta Slojan odglumila van svake konkurencije i empatija prema Rajliju Flinu (Zek Gilford) i Erin Grin (Kejt Sigil) je dualizam serije koja će se sa namerom završiti, tako kako će se završiti, ostavljajući da razmišljamo ne samo o hrišćanstvu, islamu, fanatizmu, agnosticizmu, nevernicima, već i kolektivnoj svesti, ali i zadrtosti da smo u pravu, do te mere da više ne biramo sredstva.

Makijaveli je zapisao da “cilj opravdava sredstvo”, a neko mudar da je “put do pakla popločan dobrim namerama”. Kada se ove dve devize sretnu na ponoćnoj liturgiji ostavljaju gorak ukus u ustima.