Filmovi koje sam gledao da se vi ne biste mučili – Part 4

Pošto nam kovid-19 i dalje maše srednjim prstom, ugrožavajući svaku privrednu granu, šanse su još uvek male ili nikakve da ćemo u skorijoj budućnosti dobiti niz pristojnih filmova koji mogu da ispune mesec. Doduše, postoji tračak nade da će sa oskarovskom sezonom, koja će početi da pumpa za dve-tri nedelje, filmske kompanije nas udostojiti sa nečim o čemu ćemo moći da pričamo. Do tada osuđeni smo na osrednje ili naslove koje možemo i ne moramo da uvrstimo u listu – pogledaj da ubiješ vreme. 

Nije da nije bilo filmova u prethodna dva meseca, ali uglavnom nisu bili vredni preteranog trošenja reči. Neki sa ove liste zamalo nisu dobili svoj tekst, pa sam u poslednjem trenutku odlučio da ih spakujem na jedno mesto jer nema se nešto bog zna šta mnogo reći o njima. 

The Devil All the Time

Foto: Netflix

Adaptacija romana Dejvida Reja Poloka, koji je ujedno narator u filmu, pored impresivne glumačke ekipe i nekoliko zanimljivih narativa koji okružuju junake žičanom ogradom u svojoj srži je emotivno prazan. 

Priča prati sudbine osam ljudi uvezanih nesrećenim spletom okolnosti i religijskim fanatizmom. Slučajne emotivne konekcije u restoranu iznedriće dve porodice – serijskih ubica i siromašne religiozne zajednice sa tragičnim životom. Priča vodi “The Devil All The Time” u vrlo mračne kutke života ljudi koji su ubeđeni da njihovim postojanjem rukovodi viša sila. 

Priča o čoveku koji je ubio ženu jer mu je Bog tako rekao nakon izolacije, potom o svešteniku koji podvodi maloletnice, bračnom paru koji pravi morbidne erotske fotografije iskasapljenih momaka i mladiću koji odbija da se povinuje ideji da Bog postoji “The Devil All The Time” čini studijom slučaja i metaforom da svevišnji nije ni pogledao aktere priče u želji da dobiju božiju milost. Zapravo, nisu dobili ništa drugo nego đavola. Bizarnim spletom okolnosti svi su u bliskoj vezi. 

Intrigantan koncept, odlična glumačka postava, naročito lik sveštenika koji je maestralno dočarao Robert Patison i nekoliko uznemirujućih sudbina ne ostavljaju neki veći utisak. Gigantska priča nezgrapno je stisnuta u dva sata filma. I pored pristojne dužine “The Devil All The Time” se bori da održi pažnju nabacanim idejama koje bi možda bolje funkcionisale kao mini-serija. 

Film Antonija Kamposa i te kako ima svojih blistavih momenata, ali tanka karakterizacija i nedostatak vremena da se zaista upoznaju likovi, niti da se sa njima ostvari neka veća empatijska spona, ostavljaju generalno ravnodušan utisak. 

Presuda: Psihološki triler na koji niko ne obratio pažnju da nije glumačke postave. 

Enola Holmes

Foto: Netflix

Sestra Šerloka Holmsa… I tu bi mogao da bude kraj ovog kratkog osvrta na Enolu Holms. Ali, ako volite da gledate filmove sa porodičnim članovima i treba vam vrcav i lagan kao pero koncept, ovaj film je taj.

Kao i u slučaju “The Devil All the Time”, film krasi odlična glumačka – Mili Bobi Braun, Henri Kavil i Helen Bonam Karter. Uz brzopotezni humor, odličan tempo odvijanja naracije i misterije gde je i zašto je nestala Šerlokova i Enolina majka film čine vrlo pitkim i lakim za gledanje.

Nema ničeg senzacionalnog i novog, ali zbog odličnih produkcijskih vrednosti i upeglanog scenarija (osim jedne preglupe scene pred kraj filma) “Enola Holmes” je odlično iskorišćeno veče za razbribrigu.

Presuda: Gledajte sa porodicom ili prijateljima koji vole lagane i vrcave filmove

Possessor

Foto: NEON

Čitajući prve rekacije i kritike posle Sundance festivala u januaru mesecu o “Possessor”, čovek bi pomislio da film Brendona Kronenberga, sin Dejvida Kronenbrega, je nešto što će raspametiti publiku i svrstati ga u red filmskih dijamanata 2020. godine. Kao loš obrt u priči, kritičari na Sundance znaju da se previše zanesu u pohvalama. 

Niskobudžetni naučno-fantastični psihološki groteskni triler obigrava oko ideje kontrole uma. Naime, priča prati agentkinju koja putem sinhronizacije može da preuzme kontrolu nad tuđim telom, obavi prljavi posao i nastavi dalje. Naša junakinja zarađuje ozbiljan novac od klijenata koji traže da zaposedne telo žrtve koja će učiniti zlodela, a nalogodavac će osvariti svoj cilj. Posle svakog napuštanja tela anti-heroina mora da prođe kroz psihološku evaluaciju kako bi bilo ustanovljeno da li je upotpunosti se vratila u realnost. 

Slučaj opsedanja tela mladića koji mora da ubije devojku i njenog oca kako bi nalogodavac dobio šansu da postane vlasnik njihove firme kreće stranputicom jer agentkinja nije rešila probleme iz ranijih slučajeva. 

Odlična ideja i odlično smišljena priča je nepodnošljivo teška za gledanje. Odluka Brendona Kronenberga da film bude art-house nastrojen, sa puževom brzinom kretanja naracije uz nepotrebno groteskne i eksplicitne scene “Possessor” čine nepoželjnim za gledanjem. Jeziv ton i jako vešt i dobar obrt u finalu ne mogu da je učine nečim što biste savetovali drugima da pogledaju. Ovo je jedan od onih slučajeva gde umetnički osvrt je uništio dobru naučno-fantastičnu triler priču.

Presuda: Ljubitelji umetničkih naučno-fantastičnih filmova će uživati, ostali ne

Prati Dedu na ↓

Pročitaj još

Najčitanije