Serija “Severance” recenzija: Petica čista kao suza korporativnog direktora

Iz savremenog kapitalističkog mutanta izrodilo se njegovo veličanstvo – radoholik. Ali, radoholik kao i perfekcionista nije vrlina, već svojevrsna mentalna bol. Kao što perfekcionisti nikada ništa što uradi neće biti dovoljno dobro, uporno pokušavajući da dosegne savršenost koju je nemoguće dodirnuti, prikrivajući nesigurnost u sopstvene sposobnosti, tako i radoholik od jutra do mraka fukusiran na rad, rad i samo rad poriče stvarnost koja mu se očigledno ne dopada i život koji neminovno teče pored njega.

Ben Stiler i Den Erikson imaju jednostavno i bezbolno rešenje – revolucionarni i kontroverzni moždani implant korporacije “Lumon”. Jedan potpis i saglasnot da se zauvek razdvoji privatni i poslovni život rešenje je za sve probleme. Mada, tehnika “razdvajanja” ličnosti polako, ali sigurno pronalazi put i u ostala životna polja. Još jedan potpis i ugradnja čipa će rascepiti svest trudnice koja posle porođaja neće se sećati nijednog dana tokom devetomesečne trudnoće, niti bolnog i za neke majke traumatičnog poroda.

Stvar je veoma jednostavna – kada ste na poslu ne posedujete nijedno sećanje na život van korporacije, po izlasku iz firme nemate nijedno jedino sećanje na stresni korporativni dan, niti šta ste radili na poslu. Na ovaj surov ali efikasan način dva života ne utiču jedan na drugog. U jednom danu živite dva života, ali bez sećanja na onaj prethodni. Takoreći, balans.

Mark, Dilan i Irving iz odeljenja za čišćenje makropodataka u “Lumonu” su iz sebi znanih razloga rekli da “metalnom razdvajanju”. Mark više nije mogao da podnese tugu koju je osećao zbog smrti supruge pa bi mu osam sati umnog odmora na poslu dobro došao, dok vodi neki drugi život, Irving izolaciju i samoću svakodnevice, a Dilan… pa, to je do samog kraja ostala misterija.

Trio koji je nedavno ostao bez nadređenog u firmi u kojoj se otkaz ne može dobiti, i da insistiraš na njemu, suočava se sa dva noviteta. Novopečenom koleginicom koja je spremna i da sebi oduzme život ne bi li je izbacili iz “Lumona” i sumnjom da je njihov apstraktni posao, ali privatni život kojeg se ne sećaju, mutna misteriozna voda. Dva sveta i polarizujuća politička struja koja naginje da “razdvajanje” postane nova normalnost su okidači za strepnju jer niko ne zna čime se zapravo bavi grimizna korporacija, niti koliko su  u kontroli oni koji su rekli “da” “životnom balansu”.

“Severance” Bena Stilera i Dena Eriksona nije ni blizu filizofske rasprave ili ciničnom osvrtu na savremeno društvo. Ova korporativna satira smeštena u minimalističko-socijalistički pakao “Lumona” koji kao da je ispao iz šezdesetih godina najvećim delom je crna-komedija i psihodelična okultna drama. Svet “Severance” vrvi od živopisnih likova, podvojenih života, misterija i nedoumica šta se zapravo događa i za čije dobro, uz tihi sarkastični humor je maestralna devetočasovna slagalica koja i te kako zna da nasmeje, uhvati za gušu i na kraju krajeva izazove burne emotivne reakcije.

Zlokobna pojava Patriše Arket u ulozi direktorke Haromni Kobel je specifična vrsta jeze. Ova polu žena – polu robot karakterna konstrukcija je vezivno tkivo čitave priče jer ako neko zna šta je misteriozni odbor koji rukovodi “Lumonom” i šta je njihov cilj, onda je to ona. Opet, gospođa Kobel je verodostojan prikaz sterilnog vođe korporativnog sistema koju prvo morate da pitate da li smete da se rukujete pre nego što joj pružite ruku.

“Severance” u bezbrojnim simbolima i režiserskim detaljima koji oslikavaju paralelnu priču koja može biti od pomoći da se još bolje razume ovaj iščašeni svet, poseduje nekoliko mudrih i odličnih obrta koji će seriju održavati u životu barem još dve sezone.

Tema koja akcentuje važnost samosvesnoti, a koja je bila deo starije braće “Devs“, “Homecoming“, “Maniac“, “Westworld“, “Black Mirror” i “Mr Robot” u ostvarenju Dena Eriksona sevirana je na intriganatan, a opet pitak način. Savršen mamac za široku gledalačku publiku.

Kada briljantna uvodna špica, glumačka postavka, estetika, britak i beskrajno duhovit scenario i misterija se udruže dobija se zasigurno serija koja ostavlja neizbrisiv pečat na koži. Pogodna je za debatu, kritičku svest i zahvalnost da posle dve bolno dosadne striming godine prepune adaptacija i jeftinih komercijalnih trikova konačno postoji dokaz da dobrih ideja još uvek ima. Jer smo već bili spremni da viknemo – oslobodi me od zamoronog sadržaja.