U životu i u šahu prvo nastrada prva linija odbrane. Možda se prvi mačići u vodu bacaju, možda nije dobro ako prvo nije muško, ali prvo je zlato, drugo je uvek bilo blato. Zašto onda uvek oni koji su prvi, oni koji su ispred, oni koji vode bitku, padnu i ostanu senci onih koji stoje u njihovoj senci? Da li to znači da ipak prvo nije zlato ili nije poželjno biti onaj čija glava štrči – koja se prva vidi? Možda je najbolje rekla Seka Sablić za svoju decu u emisiji “Kao sav normalan svet”: “Samo da mi budu prosečna, da im glava ne viri jer ona prva otpada“. Po svoj prilici nije dobro prvi uzviknuti da je Zemlja okrugla, nije dobro pasti za dobrobit svog naroda i svakako nije dobro biti pešak na šahovskoj tabli. Zašto? Odogovor na večito pitanje ima nova serija reditelja Sema Esmaila “Homecoming” pod producentskom palicom glumice Džulije Roberts.
“Homecoming” je reintegraciona institucija koja pomaže vojnicima da se nakon traumatičnih događaja na ratištu ponovo socijalizuju i vrate svakodnevnim životnim tokovima koji nisu ispunjeni bombama, napadima panike zbog borbe za goli život i grotesknim prizorima uništenih tela prijatelja po oružju. Savetnica Hajdi Bergman (Džulija Roberts) uz pomoć kolega i modernih metoda resocijalizacije pokušava da vrati nadu u bolji život i da umiri duhove prošlosti koji noću bude uznemirene “pešake” koji su život posvetili kako bi odbranili svoju zemlju.
Bergman je u sadašnjosti relativno zadovoljna žena, ako se ostavi po strani razrušeni emotivni odnos kod kuće do kojeg joj se stalo kao do lanjskog snega jer je posao na prvom mestu, ali u budućnosti ona nije psihoterapeut niti lajfkouč, ona je konobarica. Šta se desilo u centru “Homecoming”? Ne seća se.
Ne seća se ljudi, ne seća se poslodavca, ne seća se ni kako je život sa njenim bivšim partnerom funkcionisao, ne seća se ni kako je napustila posao, niti šta se desilo, samo onoga što je bilo pre i posle rada u “Homecoming”.
Službenik ministarstva odbrane Tomas Karasko posetio ju je na novom poslu u restoranu kako bi iskopao zašto je neko podneo pritužbu pre nekoliko godina na centar u kojem je radila i kakav je bio njen odnos vojnikom Volterom Kruzom koji je bio njen miljenik. Distancirana i hladna Hajdi ne seća rada u “Homecoming” i ne seća se da je nakon odlaska iz institucije bila u bolnici. Nešto se dogodilo, nešto jako loše i jako mračno.
Priča podeljena u dva dela – sadašnjost i budućnost, prati život Hajdi Bergman i živote vojnika u “Homecoming” koji nisu slučajno dospeli u modernu reintregacionu instituciju i koji ne lažu kad kažu da se ne sećaju šta se desilo jer nešto se desilo.
Hičkokovska (ova reč ne postoji – izmislio sam je) atmosfera i rediteljski omaž načinu kadriranja po kojem je bio popularan genijalni tvorac filma “Psiho”, kreira misterioznu paranoičnu sobu u kojoj se nalaze likovi. I dok svi alarmi za uzbunu apeluju da je vreme za beg u sklonište, centralni junaci nisu ni svesni u kakav su ljuti sos upali. “Homecoming” je najuspešniji dok namiguje gledaocima da se nešto zlokobno događa, a servira narativne sedative protagonistima koji misle da samo rade svoj posao. Tačnije, ubeđeni su da su pioniri, prvi u redu za nešto što će stvoriti novi srećniji svet. I ovo je trenutak da se maestro misterije Hičkok gromoglasno nasmeje.
Da je rediteljska faca još uvek živa, koliko god ovo sarkastično zvučalo, umro bi od sreće kad bi video koliko su njegovi naslednici mnogo decenija kasnije i dalje inspirisani formulom i načinom rada koji su ga pozicionirali kao čoveka čije ime je veće od holivudske industrije.
U toku pet sati trajanja serije (deset epizoda od dvadesetak minuta) pored odlične estetike, scenarija, glume, dramaturgije, misterije – generalni problem je sterilnost naracije. Preterana upeglanost svih elemenata ubila je harizmu koja bi mogla da privuče ljude i ostavi prostor da se poželi još.
Dominatan utisak o “Homecoming-u” je kao o dobrom pevaču, čiji album ne želite da poslušate. Znate da božanstveno peva, ali nešto vas baš briga šta je snimio. Iako je u pitanju odlična serija koja je maestralno urađena, bojim se da manjak harizme će je brzo baciti u zaborav. Što je šteta jer je Džulija Roberts zvanično debitovala na malim ekranima, ali kako kaže ona stara – prvi mačići se u vodu bacaju.