Serija “Doom Patrol”: Jedna reč – genijalno

“Doom Patrol” se pojavio prošle godine u neslavnom trenutku. Bio je okružen znatno ozbiljnijom televizijskom konkurencijom i svetskom opsesijom za mini-serijom “Chernobyl“. Da muka bude veća u vrlo sličnom momentu je debitovao kao i “The Boys” i “The Umbrella Academy“, relativno sličnim žanrovskim formatima, ali opet znatno drugačijim. Jer “Doom Patrol” je daleko bolji od “The Boys” i daleko spremniji da se našali na sopstveni račun u odnosu na seriju “The Umbrella Academy” koja povremeno sebe neopravdano shvata preterano ozbiljno.

Iako je “Doom Patrol” pripadnik DC univerzuma i da ste najokoreliji protivnik super junaka ili bilo čega što ima veze sa stripovima, verujte mi (jer i sam mrzim taj žanr) ovo je čisto zlato koje smo nepravedno ostavili po strani i sad bi bilo pošteno da ga ispoštujemo. Ako ostavimo predrasude po strani i ako volite iščašen humor i psihodeliju, ovo je vaša karta za ubijanje nekih 13 sati (15 epizoda). Ukoliko vam se svidi, ne brinite sledeće nedelje kreće druga sezona.

Umesto zategnutih tela, heroja, boraca za pravdu, neustrašivosti i metalne dojke koja se presijava u kadru, ova vesela ekipa na fotografiji je spoj tragičnih sudbina i loših životnih izbora.

Grupa neviđenih gubitnika nije se skupila da bi jedni drugima plakali na ramenu, sve ih je poput zabrinute majke koja nema decu, a želi ih, okupio Šef. Dobroćudni bradati čovek u srednjim godinama koji ne izlazi iz kolica udomio je tužne ljude koji su sve izgubili. Holivudsku divu iz pedesetih, okoreli rasista i samozaljubljeni egocentrik, koja je prokleta zelenim gasom na snimanju filma i kad je emocije obuzmu pretvori se u ogavnu veliku smesu koja gamiže poput puža.

Bivšu zvezdu auto-trka kojem je posle saobraćajne nesreće jedino ostao mozak u komadu, srećom dobio je novo telo. Žali se da ne oseća ništa – ne može da puši, piša, kaki i hvata se za međunožje, ali je barem živ, iako ne bi voleo da bude.

Bivšeg pilota kojeg je obuzeo strani organizam u toku eksperimentalnog leta, pa je završio na zemlji u požaru sa srcem kojim kuca, ali telom u zavojima.

Tu je nesrećna luda Džejn sa 64 ličnosti koje iskaču kako im volja (nešto poput lika Džejms Mekavoja u filmu Split) i dečak kiborg koji će se bolje predstaviti publici u drugoj epizodi.

Fizički osakaćeni, emotivno oštećeni pojedinci oblikovani su životom koji su živeli pre nezgoda, ali novonastala situacija im zagorčava ionako nepondošljiv život.

Krajnje nespecifično i nekonvencionalno za DC projekat svaki akter ima pozadinsku priču i svaka kopa po tamnim stranama ljudskog karaktera. Od gordosti, narcisoidnosti, preko patrijarhalnosti, neuklopljenosti, pa sve do mentalnih bolesti i trauma. I dok brutalan i pomalo skandalozan sadržaj scenarija šamara po malom ekarnu opaskama i ludim idejama, narativ nijednog trena ne zaboravlja koliko je važna karakterizacija da bi voleli likove, pa taman oni imali i natprirodne sposobnosti.

Kad vesela nesrećna družina ostane bez mame, odnosno Šefa, poput izgubljene dece koja nemaju vodiča lutaju, traže sebe i spas u svetu u kojem se ne dopadaju sami sebi.

Najveći deo serije se oslanja na potpuno šizofrene događaje koji ne prestaju da bivaju sve luđi i luđi. Kreativnost “Doom Patrol” u toku 13 sati, što je mnogo, ne prestaje da isijava. Istina je da barkoni CGI nije najsvetlija strana serije i da ne izgleda uvek kao čudo savremene televizije, ali opaske i likovi nijednom nisu podbacili.

Odlična glumačka ekipa predvođena Brendonom Frejzerom, Metom Bumerom, Timoti Daltonom i Ejpril Boulbi je šlag na torti ove priče o super nulama, kako ih naziva narator.

U eri koja je smorila boga i narod sa super herojskim pričama “Doom Patrol” je srednji prst ka kameri i skinute gaće sa golotinjom na izvolte – jer je toliko svesna šta je.