Svi mi pre ili kasnije moramo da napustimo svoje Nedođije. Ušukano fantazijsko mesto koje samo nama odgovara, zato smo ga i napravili – za nas. Samo što život nije poljsko cveće, vile koje bacaju zlatni prah ili ubrazilija da smo nešto što nismo i nikada nećemo biti. Zato napuštamo Nedođiju, da ne bismo ceo život ostali u jednoj životnoj tački koju bi trebalo da prevaziđemo još kao deca. U stupnjevima emotivnog i socijalnog razvoja neretko se dešava da pojedinci ostanu zaglavljeni između dve stepenice, a sa nogom u procepu zauvek vezan za sopstvenu verziji Nedođije ili možda bolje rečeno – u jednom od krugova Danteovog pakla.
HBO dokumentarac o žrtvama seksualnog i emotivnog zlostavljanja pop legende Majkla Džeksona, Vejdu Robsonu i Džejmsu Sjefčaku, je bomba koja je eksplodirala na magičnim poljima idealizacije lika i dela pokojnog muzičara koji poslednjih nedelja puni strane novina.
Dva odrasla muškarca koja imaju živote i porodice posle mnogo godina su ispričali šta im se desilo pod mentorstvom svog idola. Džejms i Vejd u “Leaving Neverland” ne upiru prstom i ne urliču – on je monstrum, on me je zlostavljao, već kao izmanipulisana deca koja su preživala ozbiljne traume o Džeksonu pričaju kao voljenom biću koje ih je volelo na svoj način. Ali, taj način je bio Majklov vid ljubavi, jer da bi nekog voleo morao je da ga dovede u svoju Nedođiju u kojoj vladaju njegova pravila i njegova fantazija.
Sa ogromnom popularnošću Džeksona osamdesetih i početkom devedesetih logično stigle su i optužbe da je pedofil jer je najviše vremena provodio sa decom i gotovo svi televizijski snimci iz tog perioda jasno pokazuju da je na privatne letove, turneje i po hotelima vodao nekoliko dečaka. Uspeo je jedan sudski spor da reši 1993. godine isplatom od 25 miliona dolara porodici koja je pokrenula postupak, a Vejd i Džejms su ga branili. Dva pulena su služili Džeksonu kao šahovske figure za medijsku manipulaciju, za uzvrati on ih je voleo onako kako su oni mislili da je ispravno.
Blago Dedi, pročitaj i ⇓
Dokumentarac o američkim zvezdama najbolje pokazuje kakve žive kod nas
Priča o Robsonu i Sejfčaku jeste ispričana samo iz njihovog ugla, uz podšku nekoliko porodičnih članova, ali ono što “Leaving Neverland” čini suvom, gorkom i velikom pilulom za gutanje su priče majki koje ne priznaju, ali su svesno / nesvesno podvodile svoju decu odraslom muškarcu u njegovu hotelsku sobu.
Kako prikazuje jedna od privatnih fotografija – Džekson gleda Adolfa Hitlera na televizoru kao da je i sam kreator logora iz kojeg nema izlaza.
Vejd i Džejms u više nego jezivim ispovestima kao deca nisu razumeli šta im se događa i prihvatali su ulogu ljubavnika – desetogodišnje i sedmogodišnje dete u ulozi ljubavnika. Ti ljubavnici ljubomorišu ako neko drugo dete ih zameni, misle da ih njihov idol više ne voli, iako ga oni vole. Jer tako tako je Džekson pokazivao svoju ljubav.
Porodicama je pričao da su im jedini prijatelji, bio blizak sa majkama dečaka, a kad bi stekao poverenje sa decom bi razvijao prijateljsko-seksualni odnos. Igrom manipulacije i ubeđivanja dečaka da ih roditelji ne vole, zivkajući svakodnevno decu na kućni broj i ucenom da ako nešto kažu završiće u zatvoru do kraja života, Džekson koji je imao moć i novac u vremenu u kojem je bio idol i u kojem bi jednim potezom ruke mogao nekoga da izbriše sa mape sveta, mogao je sve.
Dokumentarac ne zasniva svoje tvrdnje samo na pukim potresnim rečima, već na snimcima, fotografijama, audio zapisima poziva, televizijskim snimcima i više nego jasnim i očiglednim dokazima šta se događalo. Čitav krug ljudi oko Džeksona radio je za njegove potrebe, ali i roditelji nesrećnih dečaka.
Pop legenda kojoj je detinjstvo oduzeto zbog uspeha od malih nogu je napravila odbranu u vidu ranča Nedođija koji mu je služilo kao emotivni zatvor za one koji ga posete. Kao što Džekson do kraja života ni nakon smrti nije napustio Nedođiju, tako nisu ni njegove žrtve jer su ostali zauvek u paklu nečije izvitoperene fantazije koju niko nije mogao da zaustavi i da je hteo.