Austrijski film “Ich seh, ich seh” (internacionalna verzija naslova “Goodnight Mommy” i domaća “Mama”) u avgustu puni četiri godine od premijere na Venecijanskom festivalu. Film koji je dobio izmišljenu etiketu (mediji su krivi) “najstrašniji trejler za film ikada” nekim čudom se nije našao na radaru masovne publike. Nažalost, i meni je promakao nakon premijere jer sam bio zatrpan poslom u jednoj medijskoj kući zbog koje sam mrzeo sebe, pa onda i sve ostale. Srećom, došla su neka bolja vremena za moju malenkost, ali ne i za komercijalni uspeh “Ich seh, ich seh” čiji bi bukvalni prevod na srpski bio “Ja vidim, ja vidim” (ne zamerite ako nisam dobro preveo, ne znam ni reč nemačkog).
“Ich seh, ich seh” je marketinški pozicioniran kao horor film, navodno najstrašniji horor ikada. U pitanju je klasično dovođenje publike u zabludu jer je po sredi novi podžanr horor filmova – psihološka drama / horor. Sličan tip filma je i australijski film “Babadook”. I jedan i drugi dobili su packe od ljudi koji su očekivali čudovišta iz mraka, duhove, paranormalne događaje i čuveni jump scare. “Ich seh, ich seh” kao i njegov mlađi brat “Babadook” koriste napetu atmosferu i jezive elemente s ciljem da se na bizaran ili alegoričan način predstave psihološki poremećaji i mentalni problemi sa kojim se glavni junaci bore.
Ako očekujete od ovog “horora” da vas trza, baca iz stolice i da se plašite sopstvene senke, zaobiđite ga.
Ali, ako vas interesuje ozbiljna psihološka drama koja se bavi nesrećnim detinjstvom, krizom identiteta i prvim znacima šizofrenije onda ste na pravom mestu.
Blizanci Elijas i Lukas žive zajedno sa svojom majkom u kući izolovanoj od grada. Dečaci najveći deo dana provode igrajući se pored jezera, u polju kukuruza ili istražujući šumu i obližnje napuštene kuće. Blizanci koji su na početku filma prepušteni sami sebi oduševljeno utrčavaju u kuću nakon što su videli da se njihova majka vratila. Bivša voditeljka se podvrgla invazivnoj plastičnoj hirurgiji. Zbunjeni i pomalo uplašeni dečaci gledaju njima nepoznatu ženu u zavojima.
Elijasa i Lukasa ne zbunjuje samo fizički identitet njihove majke, već i njeno ponašanje. Blizanci su ubeđeni da njihova majka nije njihova majka. Sećanje na blagu i brižnu ženu je isparilo jer njihovom kućom hoda agresivna, hladna i distancirana žena koju ne prepoznaju. Situacija postaje još bizarnija nakon što dečaci počinju da sanjaju lucidne snove o ženi bez lica koja hoda šumom i koja jede bubašvabe (BLJAK!).
Jezivi početak je replika najgore dečje noćne more. Zamislite da ste dete koje je ubeđeno da njegova mama, nije njegova mama. Opšta paranoja, izolovanost kuće i tiha samoća koja okružuje majku i njenu decu podseća na košmarne situacije iz filmova Romana Polanskog. Nikom nije jasno šta se događa i zašto se ljudi ponašaju tako kako se ponašaju, ali ne postoji način da se situacija promeni.
“Ich seh, ich seh” ne koristi dinamički pristup radnji da bi je učinio zanimljivom. Svetlo je stavljeno na tri glavna aktera i priča će se polako odmotavati sve do konačnog razrešenja priče u trećem i finalnom činu.
UPOZORENJE SPOJLER
Postoji velika verovatnoća da ćete posle destak minuta shvatiti šta se događa i zašto majka stalno ignoriše postojanje Lukasa. Sličan tip filma je snimljen još davne 2003. godine u Južnoj Koreji – “A Tale of Two Sisters”. Međutim, “Mama” baca nešto drugačije svetlo na problem.
Austrijski film stavlja fokus na početak šizofrenije dečaka koji posle višestruke traume (razvoda roditelja, smrti brata i fizičke promene njegove majke koja je skrhana bolom i ne ume da kanališe svoje emocije) ne razlikuje stvarnost od njegove ubrazilije. Gubitak roditeljske sigurnosti, poremećaj identiteta usled gubitka brata za čiji smrt snosi odgovornost i manjak spoljne podrške, dečaka odvodi na ivicu razuma. Elijas svet gleda očima u kojem ništa nije izgubio, sve je tu, ali ništa nije kako treba. Njegova majka nije njegova majka, njegov brat ne želi da priča sa drugim ljudima i njegov otac je samo daleko sećanje.
Najtužnije je finale u kojem traži od majke da mu kaže šta radi njegov brat, ali ona ne može da mu odgovori jer njegov brat ne postoji.
FREE SPOJLER ZONA
“Mama” ima par čudnih narativnih izbora. Ovo se odnosi na drugi čin koji je groteskan i nasilan. Iako deluje nepotrebno i pravi dizbalans u narativu, služi svrsi kao vid potpunog gubitka kontrole.
Film je spor, neobičan, na čudan način neprirodan i uvrnut, ali u suštini jako tužan. Ne gledajte trejler, zaboravite na etiketu “najstrašiniji horor ikad” i zapamtite da dobar horor ne znači čudovišta, duhove i veštice. Nekad je dovoljan iracionalan strah da naša majka nije naša majka već neko drugi. Nekad smo i mi sami najstrašnije čudoviše u mraku.
Pročitaj i: