Poziv u gluvo doba jutra 1992. godine u domu porodice Kaslmen probudio je na licu Džoan (Glen Klouz) izraz koji je dobro poznat, ali koji je jako teško pročitati. Negde na putu između ponosa, prezira, ljubomore i pasivne-agresije gospođa Kaslmen gledala je u supruga Džozefa (Džonatan Prajs) kojem je javljeno da je osvojio Nobelovu nagradu za književnost. Regresivna, nezrela, dečja reakcija čuvenog pisca probudila je egomanijaštvo i večito odbačeno dete koje samo ima želju da skače po krevetu, iako to roditelji ne dozvoljavaju, jer je konačno dobilo ono što je jako želelo. Dva životna partnera tog jutra 1992. godine su se konačno probudila, svako na svoj način. Možda je jednom svanulo te zore, ali drugom je pao mrkli mrak na prozore na kojima jutro već godinama ne stiže.
Film “The Wife” švedskog reditelja Bjorna Runge koji je zasnovan na istoimenom romanu Meg Vlicer diše i egzistira zahvaljujući Glen Klouz jer kad kamera sklizne na drugu stranu i fokusira se na narativ u prošlosti ili na epilog kojem priča teži, iznenađujuće ne ostaje preterano mnogo za one koje gledaju. “The Wife” je najbolji primer kako je jedan glumac dovoljan da mali film, na koji nažalost niko nije obratio pažnju, dobije ono što je zaslužio, ali ne zbog briljantnosti scenarija ili autentičnosti situacionog žanra, već zbog glumačke akrobatike koja nije prenaglašena, niti preterano dramatična, već životno suptilna i oblikovana maestralno verodostojno.
Možda je Glen Klouz konačno zaslužila Oskara posle mnogo godina rada kao holivudska kraljica velikog platna, ali ovog puta pobeda neće biti obrazložena rečima – zaslužila je zbog doprinosa profesiji, već zbog uloge koja je vrhunac karijere i kojoj su ostale nominovane u kategoriji udaljene svetlosnim godinama.
Naime, Džoan je stub temeljac porodice Kaslmen. Žena iz senke, žena po strani, koja čisti za svojim suprugom, sklanja mu mrve sa lica, smiruje tenziju u odnosima između supruga i sina i dostojanstveno toleriše Džozefu egomaniju i patološku potrebu za prevarom. Možda je on čovek koji je jednom nogom u grobu, ali to ga ne sprečava da se smeška devojkama koje su mlađe od njegove ćerke. Doduše, Džoan se navikla. Navikla se na mnogo toga u životu, pa i na supruga kojeg je izabrala.
Seme razdora koje je čekalo da proklija će pustiti korene i iznedriti stablo tik pred zvaničnu ceremoniju za Nobelovu nagradu. Natanijel Boun (Kristijan Slejter) koji opsesivno godinama želi da napiše biografiju o književnom geniju u razgovoru sa Džoan želi da dobije potvrdu za svoje predstojeće delo, a tiče se mutne prošlosti pisca i uloge koju je gospođa Kaslmen imala u njegovom životu. Ledena Džoan koja se konačno domogla cigarete, koje godinama izbegava jer muž ne voli što je nikotinski zavisnik, kroz ciničan osmeh imaće da kaže nekoliko stvari o njenom braku i čoveku kojeg je razvela i uzela pod svoje.
Priča koja se šunja kroz živote ljudi koji ne vole partnera, već ono što partner učini od njih, priča o krhkom muškom egu koji ne može da izdrži bez žene i priča o ljudima kojima je rečeno da nikad neće uspeti jer su rođeni u pogrešnom telu i u pogrešno vreme je koštana srž “The Wife”.
Nažalost, ne ostaje preterano mnogo osim centralne misterije o Kaslmenovima kojoj se vidi rep i kojoj je lako ući u trag. Najveći problem je što film ima potrebu da se objašnjava vraćanjem vremena unazad prateći živote Džoan i Džozefa pre nego što su došli do životne tačke u kojoj više nema povratka jer je prekasno za promene. Nepotrebni flešbekovi bez kojih bi film mnogo bolje dinamički plivao i nedostatak karakterizacije sina Džoan i Džozefa koji je odličan kontrast ocu i generalnoj priči, “The Wife” čini praznjikavim filmom.
Kao najjači aspekt koji će vući za rukav je lik i gluma Glen Klouz. Intrigantna žena čiji život je žrtva okolnosti i koja toliko toga krije iza kamenog lica koje oči odaju je sasvim dovoljan razlog da se “The Wife” nađe na listi za gledanje.
Uostalom znate kako kažu – iza svakog uspešnog muškarca stoji još uspešnija žena. Mada, u ovom slučaju reč “uspeh” je diskutabilna stvar.