Nakon što je poslednja šokantna scena otkucala i film se poklonio, iz mojih usta je izašlo samo: “Bože me sačuvaj“.
Film Gareta Evansa “Apostle” je preambiciozna bizarna priča o egocentričnoj ljudskoj prirodi, lažnim idolima i prorcima sa alegorijskim osnovom koja samo naizgled čini film mnogo “pametnijim” nego što to on zaista jeste. Interesantan uvod u priču je samo jedna tačkica u moru brutalnosti koje će se odigrati u trećem činu sa opravdanjem da iza svega stoji mnogo veći značaj i dublji smisao radnje.
Tomas Ričardson 1905. godine saznao je da je njegova voljena sestra kidnapovana od strane neobične skupine ljudi koji žive na izolovanom ostrvu. Kult predvođen prorokom Malkomom već duži vremenski period se bori sa Majkom prirodom koja nikako da usliši molitve da zemlja bude plodna, a živina zdrava i mnogobrojna. Tomasova sestra je mamac, jer je njihov otac ozloglašeni bogataš koji bi mogao da otkupi slobodu ćerke i spasi od propasti ljude koji veruju u božanstvo koje nazivaju ONA. Problematični mladić i ovisnik od opijuma posle nervnog sloma oca odlazi na udaljeno ostrvo kako bi izvukao sestru iz kandži pomahnitalih religioznih fanatika.
Tomasu ubrzo postaje jasno da narod predvođen Malkomom nije nimalo naivan. Ispred svake kuće sa prodošlicama postavljene su tegle u koje svako mora da sipa svoje krvi u znak žrtve prema boginji koja čuva ove divne i miroljubive ljude.
Kako minuti budu odmicali priča će sve više biti poremećena i sumanuta da će poslednji kadar biti udarac posle kojeg ćete psovati na sav glas ili možda sesti i razmisliti šta ste gledali.
“Apostle” na jednoj strani medalje ima fantastičnog Dena Stivensona u ulozi Tomasa koji je bio vidno fizički i mentalno iscprljen pri kraju filma. I dok je glumački Stivenson dao sve od sebe, scenario nije omogućio dovoljno prostora za razvoj njegovog lika. Tomas do kraja ostaje enigma, iako se tokom filma pojavljuju fragmenti njegove pozadinske priče koja je mnogo intrigantnija nego ona koja se odvija na ekranu.
Slična situacija se događa sa Andreom, Malkomovom ćerkom, koja je jedan od centralnih likova, ali neretko je više narativna figura koja vodi radnju od tačke A do tačke B.
Najgore od svega je što svaki aspekt filma ima svoj plus i minus. Od odličnih kadrova do gotovo amaterskih, od dobre narativne putanje do potpune psihodelije koja ne zna šta hoće, niti kako da završi film, od interesantnih detalja priče, do bizarnih prečica koje više deluju kao lak izlaz iz čitave zbrke.
“Apostle” je bućkuriš od kojeg može da pripadne blaga mučnina, zato Ranisan obavezno imajte pored kreveta i ono najbitnije – tokom filma samo pijte vodu inače ćete sve ostalo da pljunete ili ispovraćate. Groteskne scene su ponekad teške za gledanje tako da na kraju balade pored toga što želim da mi pop osvešta stan, moram da porazgovaram sa stručnim licem zbog trauma koje sam zadobio od gledanja “Apostle”, što toplo preporučujem i reditelju koji je ubeđen da je ispričao neku “veoma važnu priču”.
Da li treba da ga odgledate? Odrasli ste ljudi, tako da sve što radite, radite na sopstvenu odgovornost.