Prvi utisak zna da prevari, ne uvek, ali dešava se. Ljutimo se na druge i branimo rukama i nogama kućicu u pesku ako vidimo nekoga kako hvata zalet da je sruši, ali se još više naljutimo, ovog puta na sebe, kad negde pri kraju oblikovanja našeg imaginarnog doma shvatimo da prvi sprat nije dobro postavljen i da je najbolje da sve srušimo i krenemo ispočetka. Sinoć sam se tresnuo po čelu nakon što sam drugi put odgledao “Hereditary“. Jedva sam dočekao da bude dostupna digitlana HD verzija na Amazonu i da natenane u tišini svog doma, bez kukumakanja bioskopske publike koja je poput besne rulje napustila bioskop na premijeri, ponovo posetim Grejmove, ali umesto da zadovoljno klimnem glavom otišao sam na spavanje vrlo nezadovoljan.
Odličan deo filma
Implemetiranje porodične drame i tragedije u horor žanr je i dalje ozbiljan zadatak koji je veoma primamljiv, ali može biti ogroman zalogaj koji se zaglavi u grlu, kao u ovom slučaju.
Deo priče koji prati Eni Grejem i njeno uverenje da je njena porodica žrtva mentalnih oboljenja (majka je patila od disocijativnog poremećaja ličnosti, otac od kliničke depresije, brat od šizofrenije) preuzima odličan zaokret u vidu onostranih sila koje su uticale na njene najbliže, a ne mentalni problemi. Odnos sa sinom Piterom kojeg nikad nije želela i dogovor sa suprugom da prekine svaki odnos sa majkom (Elen) nakon što rodi sina jer je neobična žena bila opsednuta idejom da njena ćerka rodi dečaka, plete priču o ritualu koji je želela da izvede Enina majka prvobitno na svom sinu, ali nije uspela jer se ubio.
Koncept nagledanja i uhođenja Grejemovih je briljantno koncipiran jer je njihova sudbina osuđena na propast, ma šta god uradili. Tragični likovi nisu ni svesni šta se događa još na samom početku filma. Posle sahrane Enine majke nastupa scena koja je povezana sa onom koja se pojavljuje na kraju. Naime, pre nego što Grejemovi uđu u kuću posle oproštaja sa Elen, čuju se koraci na tavanu, mada porodica nije mogla da ih čuje jer su ispred ulaznih vrata. Sekta je odmah nakon pokopavanja žene je iskopala i odnela u kuću kao deo rituala, što će se otkriti na samom kraju. Reditelj je vešto iskoristio kadar unutar kuće i zvuke koraka kako bi zbunio publiku i naveo ih da su pitanju zvuci ispred ulaznih vrata. Međutim, glasno lupanje naglo se prekida nekoliko sekundi pre nego što se Grejemovi uhvate za kvaku. Zato se Eni odmah nakon povratka sa sahrane pričinjava da vidi majku u radnoj sobi jer je stara veštica zapravo zaista tu.
Scena u kojoj Piter puši na prozoru, a u uglu kadra se vidi samo para iz usta osobe koja ga posmatra iz dvorišta je još jedan suptilan znak koji nije primetan u toku prvog gledanja.
Problem na koji sam prvi put zažmurio
Nemam objašnjenje niti neko veliko opravdanje za treći čin koji sam potpuno prvi put zanemario. Naime, vodio sam se devizom da film nekako mora da se završi i bio sam toliko oduševljen kako je priča o porodici zamišljena da sam potpuno iskulirao klišeiranu ekspoziciju narativa u kojoj Eni na hiljadu puta viđen način pronalazi knjigu svoje majke koja odjednom sve otkriva. Ko je njena majka, šta je želela da postigne i šta će se desiti Grejemovima.
Bezlično finale ni prvi put nije pilo vodu, ali je u stilu “Rozmarine bebe” antiklimaktično što nužno ne znači da je loše. Međutim, ovog puta je jasno kao dan da je kraj previše lagano rešenje za priču koje se nikako ne uklapa sa odlično zamišljenim delom o Eni Grejem i njenoj porodici.
Neubedljivi kraj i nelogična smrt Eninog supruga je manji problem od rupčage u priči koja je evidentno sklepana na prvobitnu ideju. Sve je jasnije da “Hereditary” zapravo nikad nije bio zamišljen kao horor, naročito ako se uzmu obzir kratki filmovi reditelja Arija Astera koji najviše voli da se bavi tabu porodičnim temama, već kao porodična drama. Element horora ima nekoliko uspešnih momenata, ali i početničku grešku.
Katastrofalna greška
Dakle, Ari Aster je jasno postavio kako funkcioniše ritual sa demonom Pajmonom. Da bi se pravilno manifestovao mora da se odomaći u muškom telu. Priziva se uz pomoć bajalice i jedan od okidača je bogatstvo, tačnije zlato. Zato na fotografijama Elen je zasuta dukatima u toku prizivanja demona.
Babetina je ponudila sebe kao privremeno utočište jer je vođa kulta i želela je da njena porodica bude domaćin za njenu poremećenu ideju kako bi im obezbedila život sa jednim od čuvara pakla – gospode dragi bože.
Pravila su jasna i važan je sledeći momenat. Pre nego Pejmon može da se useli u ljudsko telo, žrtva mora biti u emotivno rastrojenom ili krhkom stanju i njegov dolazak prati neobična plava svetlost. Ako demon prelazi iz tela u telo, prvoj osobi mora da se odrubi glava kako bi prešao u sledeće.
Elen je bila prva u nizu koja ga je nosila dugo sa sobom i ostvarila je konekciju sa unukom Čarli kako bi ga preselila u njeno telo. Ovde leži problem. Ari Aster je istakao da je demon sve vreme u Čarli, ali se ispostavilo da nije tako. Naime, posle smrti babe Čarli pada u depresiju jer ju je njena voljena baka koja je želela da ona bude dečak, a ne devojčica napustila. Niko od ukućana nije bio preterano potrešen smrču Enine majke, osim devojčice. Ovo je bio deo plana da se devojčica veže za babu i kad se stvore adekvatni uslovi, demon može da pređe dalje. Još jednom – sekta prenosi telo na tavan, odrubljuje glavu babi i Pajmon može da ide dalje.
Scena u kućici na drvetu jasno stavlja do znanja da Pajmon prelazi na Čarli jer se pojavljuje plava svetlost (koja je najava da je demon tu) nakon čega devojčica opčinjeno hoda bosa do ulaznih vrata kuće. Što znači da je demon oslobođen iz babe i da je prešao na Čarli.
Kraj filma priča neku drugu priču koja nema veze sa onim što se događalo. Kad Pejmon konačno dođe do Pitera, mada i ovde postoje problemi kako se manifestovao kod Eni, jedna od članica sekte se obraća sa: “Čarli, znam da si zbunjena, ali ti si Pajmon“. Što aludira da je Čarli sve vreme bila Pajmon jer je demon godine proveo u telu devojčice i njih dvoje su se srodili. Pošto Pajmonu treba muško telo navodno je zbunjen što je žena, kad treba da bude muškarac. Greška – Čarli nije od rođenja nosila Pajmona, već ga je nosila baba jer kao što znamo da bi demon prešao glava mora da se odseče. Nakon što je baba smeštena na tavan i nakon što joj je otpala prokleta glava, Pejmon se pojavio kao plava svetlost kod tužne Čarli i ušao u nju.
Pogledaj video da bi ti bilo jasnije
Ari je hteo da Čarli bude jezivi lik filma kao što je predstavljeno u trejleru, ali Čarli je na kraju najnebitniji lik koji samo neobično izgleda i nažalost samo je tome služio.
Jer da je Čarli bila Pajmon sve vreme svetlost se ne bi pojavljivala, a svaki put se manifestuje pre nego što nekog napadne – Eni i Pitera. Da je na kraju filma Piter oslovljen sa Elen više bi imalo smisla jer je najviše vremena proveo u njoj jer je pokušala da ga otelotvori u sinu koji je na kraju oboleo od šizofrenije i ubio se u njenoj sobi, a pre toga u suprugu koji se izgladnjivao do smrti, a dijagnostikovana mu je klinička depresija.
Ne mogu da kažem da “Hereditary” i dalje ima fantastične dramske momente, ali iako su me oduševili detalji koji su mi promakli prvi put, drugi put mi je bilo jasno gde je bila greška jer je kraj prvu put delovao malo nepovezano. Čak i gluma Toni Kolet u trećem činu nije ni približno dobra kao u prvih sat i 20 minuta filma.
“Hereditary” na kraju blade je odlična porodična tragedija koja ima greške koje su razvčene i prekrivene, i koje tek posle drugog puta stvaraje jasniju sliku o flimu koji me je prvi put prevario.
Pročitaj i: