Kako je moguće da horor film koji određena grupa ljudi naziva “najboljim” ili “najstrašnijim” nekom je epohlana dosada koja nije uspela da izazove ni žmarce?
Horor žanr ima na desetine narativnih varijacija – priče fokusirane na uklete kuće, nevidljive entitete, čudovišta, apokalipse, egzorcizme, neuništive psihopate ubice, psihološke elemente koji se oslanjaju na mentalne anomalije, traumatične događaje, natprirodne elemente (vampri, vukodlaci) i lista ide u beskraj, zahvaljujući kreativnim rešenjima scenarista koji kombinuju više različitih žanrova.
Jedna od bitnijih podela u horor žanru su filmovi koji se oslanjaju na jump scare (čuveno i glasno BU, lupanje vratima itd.) i na filmove koji se oslanjanju na atmosferu. Više od tri decenije filmovi strave i užasa su primarno fokusirani na BU efekat. Mračna scena, dugačak kadar, muzika se stišava, a onda nešto iskoči iz ugla sobe. Uspešna metoda koja rešava štucanje je najdominatniji način zastrašivanja publike. Kad se na nešto naviknete, drugačije rešenje može se učiniti kao prevara. A, zapravo najlakši način za plašenje je najveća prevara.
Filmovi kao što su “Rozmarina beba“, “Omen” ili “The Shining” postavljaju stubove straha na paranoji, košmarnom elementu i na vizuelnim strahotama. Horor filmovi koji crpe snagu iz atmosfere se vode devizom da priča, poput onih koje smo čuli kao deca, treba da izazovu osećaj nelagode i neprijatnosti jer narator ne može da dočara sliku ili da proizvede jezive zvukove, a način naracije je taj zbog kojeg ne želite da ugasite svetlo pred spavanje.
Najveća kvačica sa horor filmovima je strah, a strah je krajnje subjektivna stvar. Nekom je Fredi Kruger smešna karikatura koja progoni tinejdžere u snovima, a nekom je ajkula u plićaku najgora noćna mora. Dakle, horor žanr ima iste probleme kao i komedija jer nasmejati i uplašiti publiku je najteži posao. Neće svi isto reagovati na spoljni nadražaj. Ne postoji univerzalni element koji će svakog izbezumiti ili nasmejati do suza.
Sa uplivom art-house i indi reditelja u mejnstrim filmske vode nastao je problem jer se postavlja pitanje – pa, šta je ovde strašno. Zapravo, postoji veliki broj modernih horor filmova koji nemaju nameru da vas istresu iz gaća i katapultiraju iz stolice, već da unesu nemir, tj. da pomislite da ono što gledate može zaista da se dogodi. Strava i užas nisu ekvivalent za cimanje i vizualizaciju nevidljivog entiteta, već osećaj nemoći zato što situacijom diriguje neko van naše kontrole.
I sad kako je moguće da je nekom neki od ovih filmova bio strašan, a nekom ne? Odgovor leži u očekivanjima i interesovanju. Očekivanja i trejleri su jedno i većina filmskih kompanija zna da prevari publiku u najavi, ali opet zavisi šta vas interesuje – ako je na primer “The Conjuring” parametar za dobar horor film (a, neosporno je dobar) i izbezumljuju vas priče o duhovima, ona su male šanse da alegorija o mentalnim problemima može da bude dobro horor rešenje.
Dakle, kad čujete za neku preporuku uvek je uzmite sa dozom rezerve (ovo važi za bilo koji žanr) jer ako neko nešto hvali to nužno ne znači da će se i vama dopasti. Možda je neko ostao fasciniran apstraktnim narativom, rediteljskim vođenjem filma ili nekim detaljem koji je bio glavni okidač za preporuku. Uvek je najlakše reći za film da je loš ili glup – jer je onda pitanje zašto? Što zahteva objašnjenje šta to nije pogodilo živac, a trebalo je. I još jedna bitna stvar – Stvar ukusa nije validan argument. Ili je nešto vaše polje interesovanja ili nije. I sad konačno možemo da pređemo na listu 🙂
Oculus
Preživeli članovi porodice Rasel, brat i sestra Tim i Kajli krive ogledalo za smrt svojih roditelja. Dve paralelne radnje prate događaje pre Timovog odlaska u psihijatrisku ustanovu i nakon izlaska. Dečak je posle bizarne smrti roditelja proveo 11 godina u mentalnoj instituciji kako bi potisnuo loša sećanja iz porodične kuće i kako bi se otresao priče o ukletom ogledalu koje je bilo u posedu njegovih roditelja. Sestra Kajli je provela čitavu deceniju u istraživanju istorije ogledala i neposredno pre nego što je Tim uspešno završio lečenje uspela je da ga se dokopa.
Tim ubeđuje sestru da je sve plod njihove mašte i da ogledalo nema nikakve veze sa nesrećom, ali Kajli ima dokaze da se ipak nešto krije u izrezbarenom ramu.
Reakcije na film nakon premijere su bile polarizovane jer ljudi nisu bili zadovoljni pričom o ukletom ogledalu, samo što se horor element ne krije u ovom delu priče.
The Babadook
Umorna i izmučena samohrana majka Amelija svakodnevno se bori sa ekstatičnim sinom Samjuelom. Prošle su godine, ali se još uvek nije pomirila sa smrću supruga koji je izdahnuo nakon saobraćajne nesreće. Samjuel je preokupiran pravljenjem oružja kako bi se borio protiv čudovišta koje navodno vidi, ali Amelijino strpljenje zbog lucidnih ideja sina dolazi do granice pucanja kad zubato stvorenje sa šeširom iz dečje priče svake noći prilazi sve bliže bračnom krevetu.
Mezimac kritičara i reditelja “Egzorciste” Vilijama Fridkina pored nekoliko podignutih obrva je etiketiran kao dosadan i nimalo strašan. “The Babadook” je zapravo priča o stvarnim čudovištima koja dolaze svaki put kad tuga navuče zavese u sobama. Sve je još gore ako čudovište počnete da hranite jer će uvek doći po još.
The Witch
Priča puritanske porodice u 17. veku je oličenje straha svakog vernika. Sedmočlana porodica posle razdora sa zajednicom u kojoj je provela najveći deo života zbog drugačijeg tumačenja Novog zaveta odlazi u šumu kako bi započela novi život bliži Bogu. Postoji jedan problem, duboko u šumi živi veštica ili barem neko od članova misli da je legenda istinita. Situacija se otima kontroli jer roditelji veruju da veštica nije u šumi, već u njihovoj kući i večera sa njima. Najstarija ćerka koja je već uveliko trebalo da se uda i živi daleko od porodice je crna ovca familije i svi putevi koji ruše uverenja porodice vode ka njoj.
Hvaljeni “The Witch” dobio je dvojku od publike nakon premijere. Očekivanja su bila usmerena na legendu o ženi koja baje i leti na metli, ali to nije ta priča i to nije taj film. Film je najviše usmeren na paranoju od bezbožnosti i mračnih sila, i ispostavlja se kao u slučaju veštica iz Sejlema da su pogrešni ljudi spaljeni na lomači jer zlo nema nameru da bude toliko predvidivo.
It Follows
Mladi, zaljubljeni i seksualno aktivni. Šta može da pođe po zlu? Ako intimnost sa partnerom prizove zlo koje te prati i jedini način da ga se otarasiš je da ga preneseš na sledeću osobu, više ti neće pasti na pamet da nekog poljubiš. Ovo je samo početak paranoičnog ponašanja likova jer samo onaj koga prati zlo vidi osobu koja mu se polako približava i jedini način za preživljavanje je da se uhvati šutra.
“It Follows” je jedan od najbolje ocenjenih horor filmova od 2000. godine. Prosek ocena kritičara iznosi impresivnih 97 %. Publika? Pa nije preterano impresionirana.
Parabola o seksualno prenosivim bolestima i kako je intimni čin vid bekstva od smrti, paralelno istražuje traumatične emotivne odnose koji mogu da se prenose iz veze u vezu i da pojedincama unište životno polje koje treba da obezbedi ispunjenost i mir.
It Comes At Night
Jedan do najproblematičnijih filmova na listi. Marketinška kampanja i trejler za film ne idu u korist “It Comes At Night”. Buzz oko filma navodio je u smeru apokaliptične tematike, međutim, iako postavka filma je smeštena u svet u kojem je najveći deo čovečanstva zbrisan zbog uticaja smrtonosnog virusa, film je ostavio veliki broj otvorenih pitanja, dao je malo odgovora i najveća enigma je – šta se to izmigolji svake noći? I dok su očekivanja bila usmerena na zombije, mutante ili vanzemaljce, realnost je da film priča neku drugu priču.
“It Comes At Night” prati porodicu koja se izolovala od otrovne civilizacije duboko u šumama. Glavno pravilo kuće je da nema izlaska kad Sunce zađe i vrata se zaključavaju. Kuća koja je poput tvrđave jedinu konekciju sa svetom ima zahvaljujućim crvenim vratima. Međutim, nakon pokušaja nepoznate porodice da provali u dom otvara se pitanje da li treba primiti još članova. Možda je bolje da se više ljudi udruženim snagama bori u novom svetu. Odnos između porodica deluje krajnje prijateljski, ali paranoja, strah, sumnja, kao i laži koje se bacaju kao višak hrane dostižu vrhunac kad jedan od članova počne da mesečari, što je prvi znak infekcije smrtonosnim virusom.
Film crpi snagu iz emocijama koje nastaju kad sve počinje da se ruši i jedini način da se preživi je verovanje u svoje viđenje sveta oko njega. “It Comes At Night” fantastično manerviše aspect ratio-m jer pojedine scene se sužavaju kako bi naznačile da je u pitanju san određenog lika, a opet postoje i drugačije aspect ratio scene sa ciljem da predstave dugačije viđenje stvarnosti ili ugao gledanja aktera. Za razultat efekat podseća na svet koji vidimo kad se probudimo, a oči nisu poptuno otvorene.
Tempo filma i pogrešna marketing kampanja rezultirale su veoma negativnim reakcijama publike.
Hereditary
Najveći broj ljudi krivi trejler za “Hereditary” koji ih je prevario. Svi su mislili da je film o čudnoj devojčici koju glumi Mili Šapiro. Ali, evo cake – trejler ništa nije slagao. U originalnoj najavi lik Toni Kolet kroz čitav trejler priča o svojoj pokojnoj majci, detinjstvu i porodici – što i jeste suština filma. Ali, nije ovo jedini problem. Komparacije sa “Egzorcistom” i etiketa kritičara “najstrašniji film svih vremena” postavili su lestivcu previsoko i bacanje paradjza je moglo da počne.
“Hereditary” je priča disfunkcionalnoj porodici ili kako je Kolet lepo objasnila u sceni u kojoj urla na sina, priča u kojoj “niko neće da prizna šta je uradio”. Mada, porodica Grejem nema ništa od istine jer je njihova sudbina tragično predodređena.
Film Arija Astera podseća na narodno verovanje da ako neko nešto uradi loše u porodici greh će se prenositi sa kolena na koleno i nevini će ispaštati. Nema ništa gore od pomisli da sredina koja treba da te zaštiti na kraju te osudi na najgore.
Napomena: Zajedničko skoro svim filmovima sa liste je žanrovska osnova, a to je porodična drama u kojoj se prepliću elementi tragedije, paranoje, košmara i tugovanja. Svaki maestralno koristi strah da porodica kao nukleus može biti čudovište iz mraka.
Pročitaj i:
Filmovi koje ljudi mrze, a zapravo su genijalni