Ne govore uzalud naši stari – sirotinjo u bogu si teška ili prečeste molitve i bogu dosade. A, kad je u pitanju najniži sloj društva osam jauka, zapomaganja i nesreće, nažalost drugog zvuka nema. Bog je odlučio da taj čet napusti (left the chat). Gadio sam se ceo život na fraze – nisu važne pare, važna je ljubav, nije važno što si nesrećan na poslu, jadan i bedan, ćuti dobro je da imaš leba da jedeš. E, pa ovaj zaljubljeni duo – ljubav sa šupljim džepovima i “ćuti, dobro je” napravio je novi-stari društveni poredak u kome ćeš da ćutiš, radiš i da za to primaš malu platu. Nebitno gde si – u Dejtonu (Ohajo), Šangaju (Kina) ili u Beogradu, ali ljubav je važna.
Cinično nazavni dokumentarac “American Factory” reditelja Stivena Bognara i Džulije Reišert je kao naše vesti koje gledaš iz mazohističkog razloga. Nerviraš se, osećaš iskonski empatijski stid i spazmatične napade dok pokušavaš da prebaciš kanal. Ova tri ključna faktora “American Factory” čine fantastičnim u svojoj bolnoj anlizi moderne ekonomije.
Stiven i Džulija nas vode u Dejton, Ohajo, koji je stigao do društvenog ruba propasti zajednice 2008. godine kad je General Motors zatvorio fabriku i 20.000 ljudi je ostalo bez posla, ali i u nekim slučajevima i krova nad glavom jer se nove šanse i mogućnosti nisu otvorile. Nekoliko teških, gladnih i tužnih godina je prošlo, a onda kao u nekom proročanstvu došli su “žuti ljudi” da ih učine srećnim i nahrane gladna usta.
Blago Dedi, pročitaj i ⇓
Dokumentarac “The Great Hack”: Dobro razmislite sledeći put šta stavljate na Facebook
Kineska kompanija Fuyao investirala preko pola milijardi dolara za otvaranje nove fabrike za proizvodnju stakla za automobile. Radnička klasa, koja je pre nove svetske ekonomske krize i gašenja GM bila čak u statusu srednje klase zbog 30 dolara po satu, postaje jeftna radna snaga Ohaja koja je neretko izložena neadekvatnim radnim uslovima, čestim otkazima zbog želje za formiranjem radničkog sindikata i borbe za svoja prava.
Na drugoj strani ove zlatne kineske medelja je čelnik kompanije Fuyao koji je u Ohajo doveo preko 200 svojih građana kako bi prve dve godine radili sa Amerikancima i naučili ih njihovim vrednostima. Sudar dve potpuno različite kulture nije mogao više poći po zlu, naravno za radnike. Iznenadni prekidi ugovora ako se neko razboli, insistiranje na prekovremenom neplaćenom radu jer Kinezi rade dan-noć-noć-dan za mnogo manju nadnicu i kult kineskog direktora Sao Devanga koji je neka vrsta korporativnog Kim Džong Una su samo jedan fil ove velike neo-kapitalističko-komunističke torte.
Kulturološki šok za Kineze koji sa visine gledaju na neradnike Amerikance, izraženi nacionaliza na obe strane, priča o ženi koja je posle zatvaranja GM preselila se u podrum svoje sestre i sad se konačno nada da će stati na svoje noge, protesti zbog nepoštovanja sigurnosti na poslu i ispad senatora Ohaja vodi dokumentarac u mračne uglove života obe strane.
“American Factory” nije nužno kritika, već vrlo detaljna analiza psihologije kultura, razlika i sličnosti sistema. Sao Devang želi produktivnost i posvećenost radu jer njegova mantra je – život ne služi ničemu ako ne radiš, a rad u stvaranju uspešne firme treba da te čini srećnim, pa čak i kad si poslednja karika u lancu.
Beskrajno simpatični odnosi puni poštovanja koji su se razvili između pojedinih Amerikanaca i Kineza, kao i antagonizam u dugom uglu ringa stavlja celokupnu sliku na dva tasa, pa zavisno od toga čija ste pristalica dokumentarac dopušta neutralnošću da izaberete strane.
“American Factory” je slika i prilika svake zemlje i svakog naroda. Večita stigmata u Srba o Amerikancima može da se promeni, ali postoji nešto što oni karakterno imaju usađeno, a mi nemamo – zabludu da bez obzira koliko život da te šutira postoji šasna za “američkim snom”. Postoji jedan problem, iz tog sna te probudi alarm da odeš na posao i zaradiš za račune i hranu, i ni dolar više.