Film “Nine Days”: Dva puta me je rastužio i dva puta rasplakao, i meni je to dovoljno

Vil je tehnički vratar između duhovnog i svetovnog sveta, i nije jedini čuvar koji propušta novorođene duše u svet smrtnika. Interdimenzionalno mesto koje ne postoji u prostoru i vremenu služi kao priprema za tek stvorene radoznale ličnosti koje mogu dobiti šansu u svetu živih. Neki od njih nikada neće iskusiti svetlu i mračnu stranu života nafilovanog spektrom emocija, a oni najsrećniji imaće šansu da sve ono što su obećavali na ovom neobičnom mestu realizuju kada se ponovo rode.

Naš vratar, zvaćemo ga tako iako to tehnički nije, prvo je bio duša koja je dobila šansu ne Zemlji. Posle susreta sa konačnošću dimenzije smrtnika vraćen je da bude duhovni levak ili recimo filter koji će razdvojiti one koji zaslužuju život i one koji nisu spremni za njega. Njegov zadatak je da razgovara, testira i suočava novopečene duše sa moralnim izazovima kako bi se uverio ko ima kapacitet za ono što ga očekuje.

Vil nije samo preki sud između dva sveta, on je i posvećeni duhovni otac koji prati šta rade i kako žive oni koji su prošli njegove testove. Njegova duhovna čeda su ga zaboravila rođenjem, ali on njih nije.

Čuvar života i duše nastavio bi da živi svoj uobičajeni život radeći sve ono što je do sada radio da njegova velika zemaljska nada Amanda nije izvršila samoubistvo. Očajan što nije primetio da će sve krenuti po zlu, paralelno cinculira tek stvorene duše koje imaju devet dana da se dokažu i pokažu.

Debitantski film japansko-brazilskog reditelja i scenariste Edsona Ode je ljubavno pismo životu. Veoma hrabar potez da duhovni svet predstavi u vidu napuštene peščane farme u kojoj Vil i slični njemu prate živote svojih izabranike uz pomoć starinskih televizora na prvu loptu deluje kao apsurd ili ciničan smeh upućen hrišćanskoj ideji poimanja raja ili duhovnog čistilišta. Ali, ovo mesto nije raj, niti religija igra bilo kakvu ulogu. Ovo je samo mesto na kojem se duše pripremaju, putuju, rađaju i sa rađanjem zaboravljaju gde su bile i šta su svom nadređenom obećale.

“Nine Days” u dvosatnom putovanju kroz razgovore i nemile događaje opipava, ali i kopa po najučestalijim ljudskim sumnjama i nedoumicama. Lista je dugo – od straha da nismo dovoljno dobri ili voljeni, cinizama i sarkazama koji su predstavljeni kao prkosni srednji prst uperen neprihvatanju, ideološka zagriženost kao pokrov za nasilne metode u borbi protiv neistomišljenika i na kraju najveći strah od svih – da li radimo stvari ispravno i onako kako se od nas očekuje ili sve radimo pogrešno zbog čega nam sledi neka vrsta kazne.

Začuđujuće je da dva sata filma nisu naročito naklonjena dijalozima, nije da ih nema, ali koliko sama tema iziskuje, ima ih iznenađujuće malo. Zapravo, “Nine Days” je najbolji kada se uhvati u koštac sa sudbinama duša, koje se neće sve srećno završiti i biće prikazane na veoma emotivan način.

Melanholičan uvod i generalna atmosfera prvog poglavlja “Nine Days” ni izbliza ne obećava ono što će ponuditi u kasnijim fazama. Odeov film nema odgovore na sva životna pitanja, niti preterano moralno filozofira o načinu na koji bi trebalo da se živi, ali gotovo ironično na božanstven i tragičan način podseća da vremena nema mnogo za jednu nebitnu česticu u kosmosu koja je dobila šansu da uradi sve što može da bude koliko toliko srećna.

Čovek svašta zaboravi, pa i da živi.