Reč “kemp” nikad nije bila popularnija nego u poslednja dva meseca. Iz mrtvih ju je vozdigla Ana Vintur u okviru modnog koncepta – Met gala, ali vrlo je primenljiva u svim ostalim segmentima života. Kemp se zapravo ne odnosi samo na šarene krpe, koje da mogu progovorile bi tri svetska jezika, već na koncept preterivanja, nerealnog i nečega što preskače granicu svakodnevice. Kad malo bolje razmislim gotovo svaka vrsta parodije ili satire sa sobom nosi tu popularnu reč koju većina povraća ovih dana. Novi film Nila Džordana “Greta” je upravo to – kemp. Prenaglašena verzija pisholoških horora iz osamdesetih koji nema nikakvu životnu težinu jer je samo tu da nam skrati vreme i da nas zabavi.
Greta je zapravo modernizovana verzija “Ivice i Marice” o francuskoj profesorki klavira koja živi u uvučenoj kućici u Bruklinu. Mali, ali savršeno namešteni dom, ispunjen je Šopenovim i Bahovim notama i povremenim čangrljanjem sudova koje pere Greta Hideg. Suprug je nedavno preminuo, a ćerka je odlučila da nastavi porodičnim muzičkim stopama na pariskoj muzičkoj akademiji.
Usamljena žena u sopstvenom snobizmu i kući usred moderne gradske šume skupocenim tašnama privlači svoje žrtve. Greta svakodnevno ostavlja u metrou skupocenu markiranu zelenu tašnicu sa novcem i ličnom kartom u nadi da će se neko upecati i doći u njen dom da joj vrati ono što je njeno.
Fransis kao i svaka moralna gromada i poštenjačina, umesto da sa prijateljicom pare spiska i torbu proda za više nego pristojne novčanice, dolazi na vrata ekscentrične žene da joj vrati ono što joj pripada.
Greta čiji je život dosadan kao Nacionalni dnevnik i Fransis koja je nedavno ostala bez majke pronalaze utehu jedna u drugoj. Profesorki klavira treba pažnja, a nesrećnoj devojci majčinska figura sa kojom bi delila dobro i loše. Kad Fransis shvati da se nisu slučajno upoznale i da matora Greta krije još gomilu identičnih tašni kao udicu za naivčine poput nje, stvari postaju najblaže rečeno jezive.
Psihotična žena koja ne ume da prihvati NE kao odgovor plete bodljikavu žicu oko devojke udarajući na njenu emotivnu slabost i nedostatak sigurnosti u životu. Kad se prvi put Greta pojavi ispred restorana u kojem radi Fransis i maestralna muzička podloga ubode nerv, sama pomisao da neko može da vam uništi život opsesivnom željom da vas nesprestano drži za ruku izaziva blagu jezu.
Blago Dedi, pročitaj i ⇓
Film Velvet Buzzsaw: Malo vas zaboli glava na kraju filma
Film Widows: Osveta hladnija od suze udovice
Priča ide svojom standardnom i ne preterano kreativnom putanjom, servirajući jako dobre paranoične momente. Međutim, u svojoj kemp prirodi Greta ima prenaglašene ekspozicije radnje koje su vrlo smišljeno napravljene sa namerom da sve deluje isforsirano i pomalo satirično.
Model trilera iz osamdesetih koji nemaju nikakvu dubinu u priči niti preterani obrt za kraj uz dodatak problematične glume Kloi Grej Morec, koja ne može da parira genijalnoj Izabel Hupert (nit manje žene, nit jezivije pojave) može delovati kao protraćeno vreme. Ali, film se nimalo ne trudi da ima momenat samospoznaje ili karakterizacije – on je naprosto kemp ili treš, kako god hoćete.
U svojoj ekstravagantnoj prirodi koja ne mari za komentare sa strane Greta je jedno sasvim pristojno filmsko parče, doduše površno kao lajfstajl blogerka, ali u vrh haljini.