Svako od nas svet vidi svojim očima. Moj ugao gledanja, ne može nikad biti isti kao tvoj. Proces misli nam je drugačiji, drugačije su nam se stvari danas dogodile. Ništa na ovom svetu nije objektivno. Boja na platnu ne može da se objektivizuje, a kamoli svi derivati ovog života. Meni se čini da je plavo, tebi se čini da je plavo-zeleno. Meni je ovo ružno, tebi je to mnogo lepo. Broj na računu za struju je objektivan – jer se izračuna potrošnja, vrednost, sabere, oduzme i dobiješ rezultat. Mada, ako nekog pitaš verovatno će ti reći da ni to nije objektivno jer previše plaćamo struju, ne vredi ona toliko koliko je odštampano brojevima na papiru. Pa, kako ćeš onda da objektivizuješ umetnost bilo da je ona komercijalna ili apstraktna, bilo da je u pitanju blokbaster ili art-house film. Percepcija je različita, interesovanja su različita, estetika je drugačija od čoveka do čoveka – ko je onda u pravu? Svakako nije onaj koji kaže “stvar ukusa”. Nedopustivi “validni” argument koji se izvuče iz rukava kad više nemaš šta da kažeš – pa, stvar ukusa je i da neko nekog opali pesnicom u glavu – jer, šta će čovek, voli da se bije, on to voli, to narod voli. Izgleda da ostaje na onom – ja to volim. A, zašto voliš? To je posledica svega što se desilo do ovog trenutka u kom se nalaziš.
Ako se i dalje pitate čemu ovoliki uvod o ličnoj percepciji odgovor je film Dena Gilroja “Velvet Buzzsaw“. Kritički-umetnički-treš-horor je stvoren da bi publika bila surovo razočarana onim što će videti. Kao Morf Vandevalt (Džejk Džilenhol) cinični snob od kritičara moderne umetnosti koji se poetično zgražava nad tuđim delima. Diže u visine ili valja po zemlji, vedri i oblači svet kolekcionara i ljubitelja umetnosti. Njegova je poslednja, on je taj od koga zavisi da li će nečija izložba uspeti i biti rasprodata ili će potonuti u mračne dubine ostave umetničkog otpada koji ne vredi ničemu.
Redora Hejz (Rene Ruso) glavnokomandujuća u svetu galerija i radova od kulturnog značaja, zahvaljujući neobičnom spletu okolnosti njene zaposlene agentkinje za umetničke slike Džozefine, dolazi u posed slika nepoznatog autora. Dovoljan je jedan pogled na njih da se potpuno utone u priču koja se preliva na platnu.
Džozefina, kao još jedna pripadnica elitističkog kruga analitičara umetnosti, zahvaljujući smrti komšije kojeg je pronašla u hodniku, dolazi u posed slika koje je nesrećni čovek ostavio za sobom. Ali, nije želeo da ih svet vidi. Nekoliko radova je spalio, ali slike koje nije uspeo da pretvori u pepeo, Džozefina je konfiskovala sa namerom da se namaže novcem koji će iscediti iz njih.
Džozefina, Redora, Morf, Grečen (Toni Kolet) i Džon Dondon (Tom Staridž) ne znaju da grabljenje oko rada preminulog umetnika je najgora životna kletva. Svaki mračni ugao fotografije ili senka je oslikana zahvaljujući miksanju boje i krvi autora koji je želeo da zauvek ostane sa svojim slikama, sa svojim radom, kako ne bi dozvolio da ga neko iskoristi na pogrešan način.
Kad hipnotišuće slike počnu da uništavaju živote jednog po jednog umetničkog grebatora bizarnim smrtnim ishodima, kritičar Morf će prekasno shvatiti kakvo su zlo među živima probudili.
“Velvet Buzzsaw” predstaviće još mnogo detalja u vezi sa svakim likom, njegovu životnu pozadinu, ali i još nekoliko aktera koji će biti deo mnogo veće slike koju film oslikava.
Gilrojev film igra na dva fronta. U jednom rovu je satira na račun savremene kritike i trendova, ne samo u svetu umetnosti, već i u filmskoj industriji, televiziji i pop kulturi. Reditelj komično aludira kako ljudi mimikrijom podilaze onome što se na tržištu traži, kako pojedinci oblikuju našu percepciju i ubeđuju nas šta je dobro, a šta nije i konačno daje vrlo suptilan osvrt na najveći holivudski trend – super-herojski filmovi koji su predstavljeni kao eksponat u muzeju. Pocepani, izlomljeni heroj na štakama pita – “Da li si i ti usamljen” jer jednog dana kritika će ih ostaviti da trunu u zapećku kad ih novi trend pokosi.
U drugom rovu čitave priče je horor element koji će pretpostavljam biti glavni razlog da se film nađe na listi za gledanje kod mnogih. Međutim, u “Velvet Buzzsaw” strava i užas su samo alat za priču, ne služe za zastrašivanje, niti podilaženje jeze kod publike. Horor element u vidu natprirodnih i bizarnih događaja je metaforični prikaz kazne za svakog ko je pokušao da zaradi na tuđoj nesreći. Zato će svaka od ekstravagantih smrti biti potpuno drugačije prikazana sa obaveznim motivom svevidećeg oka koje nadgleda događaj (na ovo obratite pažnju).
Iako na papiru sve deluje vrlo skladno u stvarnosti postoje više problema. Gilroj kao i u slučaju prethodnog filma “Nightcrawler” otvara vrata jednom svetu. U “Velvetu” gledamo kompetativni svet umetnika dok u “Crawler” surovi svet novinara i medija. Tamo gde “Nightcrawler” poentira tu “Buzzsaw” kiksa. Fokus!
Kad otkuca poslednja scena mnogi će se zapitati, čekaj o čemu beše ovaj film i zašto sam počeo da ga gledam. Neisplativo finale koje ništa neće otkriti, niti ostaviti naznake misterije o slikama je ozbiljan trn u oku, ali ne zato što nije dobro izveden, već zato što to nije primarni fokus filma.
“Velvet” želi da bude nešto drugo – kritika i satira na specifičnu nišu industrije, ali sve vreme potencira horor element koji ljubitelji ovog žanra mu neće oprostiti – nikad, jer neće dobiti ono što im je napočetku obećano.
Pomalo konfuzan tok radnje, preveliki broj likova, kao i namerni treš vajb događaja sa pokrovom elitizma i snobovoskog ponašanja pravi distancu između gledaoca i događaja na ekranu.
“Velvet Buzzsaw” je film koji ne preporučuješ jer nije preterano jedinstven, pa da postoji opravdanje zašto ga predlažeš, a opet njegova uvrnuta priroda može biti jako zanimljiva i inspirativna za gledanje. Sve je stvar percepcije – zavisi šta volite i šta očekujete.