Prva epizoda (od ukupno četiri) istorijske drame o poslednjoj ženi koja je vladala Rusijom je kao upad na dobru žurku koja se približava kraju. Stvar dodatno otežava što ste poprilično pripiti, pa se razvoja događaja do samog kraja ne sećate baš najbolje, ali negde između crnih rupa u sećanju nasmejete se prethodnoj večeri. Iako sutradan vam svi pričaju kako je velika i dobra žurka bila, vi je ne pamtite baš kao takvu.
Ako nemate neko predznanje ili generalno znanje o Katarini Velikoj, moram da vas razočaram ništa pametniji, niti informisaniji nećete izaći iz četvoročasovnog maratona “Catherine the Great“. Dominatan osećaj je da se najbolji deo priče desio pre nego što smo se ukrcali u mini-seriju i da je najveći emotivni udarac i udica za publiku ostavljena pred sam kraj. Negde između su fragmenti sećanja i događaja sa već pomenute žurke koji su dobri, ali nedovoljno dobri za celokupnu sliku.
Katarinu Veliku zatičemo 1762. godine u trenutku kad je smaknula sa vlasti muža Petra III. Samozadovoljna i samouverena žena svesna je da na prste jedne ruke može da izbroji ljude koji su srećni što je na čelu zemlje. Ne brine je preterano što ni sin jedinac, Pavle, izvodi političke piruete oko nje jer joj nikad neće oprostiti nerazjašnjenu smrt oca.
Liberalno nastrojena sa idejom ukidanja robovlasništva i oslobađanja kmetova zarobljena je u privatnoj emotivnoj igri i rata sa Turskom. I dok špijuni i nezadovoljnici sa svih strana kolaju kao lešinari, Katarina Velika je feminstkinja 18. veka sa rodnom i životnom idejom slobode.
Blago Dedi, pročitaj i ⇓
Serija “Unbelievable”: Remek-delo moderne televizije
Istorijska drama sa neizbežnim elementima fikcije je tako tvrd orah da nema tog zubara koji će zube vratiti u prethodno stanje. Kad prsnu, prsne i vilica.
Kontroverzna priča o Katarini Velikoj i njenom navodnom ljubavnom životu ili ljagi koju je ostavio za njom njen sin jedinac kako bi bila istorijski žigosana kao žena vladar, neverovatno fragmentirano i neadekvatno pristupa problematici. Neizbežan vid modernog pristupa naraciji, jer je jako teško zamisliti da je baš tako kao što Helen Miren igra Katarinu Veliku, i nije toliki problem koliko priči manjka priče.
Najbolji primer je “Chernobyl“. Istorijski trenutak koji je mnogo puta korišćen u modernoj pop kulturi je po prvi put ove godine, uz pomoć fikcije, dobio adekvatan istorijski pečat i težinu. Pre svega zahvaljujući scenariju koji je temeljno žvakao priču i budio interesovanje kod publike. Nažalost to nije slučaj sa Katarinom Velikom.
Helen Miren i pored kultnog glumačkog statusa više glumi samu sebe nego rusku vladarku. Problem leži u neadekvatnom tretmanu priče i korišćenju segmenta istorijskih momenata koji nisu najsjajnije posloženi.
Sa jedne strane u svojoj veličanstvenosti stoje kostimi, scenografija, rediteljsko vođenje, glumci i pristojni dijalozi, sa druge strane je deficit ili nesposobnost dobrog pripovedanja. Važna žena za istoriju više deluje kao pseudo feministkinja u potrazi za ljubavlju nego poslednja žena vladarka u Rusiji.
Vrlo pristojna i zabavna četiri sata na kraju šalju poruku da će Katarina zauvek ostati poslednja velika vladarka Rusije, ali da serija neće.