Racionalna svest je poklekla. Poklekla je onog trenutka kad smo zajahali Instagram vetar uz svakodnevnu opsesivnu potrebu uhođenja drugih ljudi, kao da ćemo nešto jako važno propustiti. Obrt u priči, ništa nismo propustili, osim da je dete naše prijateljice podrignulo, što nije od presudnog životnog značaja za naše postojanje. Poklekla je jer dok jednim okom gledamo druge, drugim biramo filter kojim ćemo se ih slagati istim intezitetom kao što oni lažu nas. I te kako je poklekla. Naročito onda kad smo odlučili da prestanemo da verujemo u egzaktnu nauku i podatke, dok svoje poverenje bespogovorno predajemo Jutjub šalabajzerima. I dok racionalni deo svesti sve dublje tone u mrak, na njeno mesto dolazi njeno veličanstvo – kolektivna misao. Pogodna mediokritetska figura sa kojom se može kako hoćeš i kako voliš. Podvodljiva je, vrlo je otporna na kritičku misao koju podriva racionalna i ono najbitnije savršena je za manipulaciju. Elitista bi rekao – ah, vi bedni smrtnici niste sposobni ni da se primarnom porivu oduprete, dok sa druge strane kreator dokumentarca “The Social Dillema” Džef Orlovski podseća kako smo više od decenije nemoćni pod digitalnom šapom. U potpunom magnovenju i neznanju otkrili smo sve o sebi, a da toga nismo ni svesni, dok je privatnost kao pojam ispario u tankom vazduhu zajedno sa raciom. Kako? Tako što dok ovo čitate držite telefon u ruci ili vam je jako blizu dok kraičkom oka proveravate da li vam je neko nešto poslao. E, upravo ovo je tema “The Social Dillema” – zašto ga baš svi tako strastveno koristimo.
Racionalnost i funkcionalnost bili su na vrhu prioriteta Tristana Harisa dok je radio u Guglu kao jedan od dizajnera na mejl platformi Gmail. Želeo je sa ljudima u firmi da napravi korisnu i korisnički prijateljsku platformu za slanje mejlova. Ništa zlokobnije misli nisu imali ni bivši zaposleni Džef Siber (Tviter), Bejli Ričardson (Instagram), Sendi Paraklis (Fejsbuk) i Giljam Šaslot (Jutjub). Svima je bio cilj da sebi, a i korisnicima obezbede digitalni alat kako bi olakšali sve veće zahteve tržišta. Kontakti sa prijateljima, rodbinom, emotivnim partnerima, ljubavnicima, pa čak i ljudima koje ne volimo preterano postala je jednostavna funkcija koja ne zahteva da uđete u prevoz ili automobil. Ne morate čak ni da ih vidite, dovoljno je da nekoliko puta čvaknete po tastaturi ili telefonu.
Alat za komunikaciju postao je alat za pumpanje endorfina, pa čak i adrenalina. Od ideje jedinstva i povezanosti put od dobronamernih ciglica se razgranao na mnogo puteva i skoro svi vode u pakao.
Kad malo bolje razmislite svakom tvorcu proizvoda je cilj da korisnik postane zavistan od njega. Pre svega zadovoljan, a potom zavistan. Društvene mreže, operativni sistemi koji pokreću telefone, računari i sva čudesa savremene tehnologije postale su svojevrsni narkotik. Nešto na šta se lako navučete, ali se teško svlačite. Pojedine grupe grohotom su se smejale pre desetak godina kada su se pojavile klinike za odvikavanje od društvenih mreža. Međutim, statistika koja ističe naglašeni porast samoubistava, težih oblika depresije i anksioznih misli od 2010. godine (kad su društvene mreže uzele zamah) naročito kad su mlađi ljudi u pitanju, signaliziraju da je racionalna svest izgubila ovu bitku i da društvene mreže i telefoni stvaraju identični vid zavisnosti kao kockanje ili pojedine opijati.
Blago Dedi, pročitaj i ⇓
“The Great Hack”: Sledeći put dobro razmislite šta stavljate na Facebook
Ali “The Social Dillema” nije samo dokumentarac koji vam gura prst u oko i smeje vam se zato što ste kleknuli pred bogovima Gugla ili Instagrama, već zato što smo svi zajedno dozvolili da ova mesta postanu ratno bojište i teren za rasnu segregaciju, verbalno zlostavljanje, teorije zavere, lažne vesti, omaložavanje i nipodaštavanje osnovnih ljudski prava. Mesto zabave i dokolice postalo je politički i društveni konstrukt za slanje ostrašćenih poruka, izliv frustracije i izazivanje nemira u svakom smislu te reči.
Akteri dokumentarca koji nisu samo analitičari i teoretičari savremenog društva već i deo sistema koji su napravili i u kojem svi danas učestvujemo otkrivaju kako je svaka društvena mreža i svaka platforma za druženje i fotografisanje postala nešto sasvim drugo.
Blago Dedi, pročitaj i ⇓
Dokumentarna serija “Don’t F**k with Cats” pospremiće vam stan, skuvati ručak i iskeckati na komade
Mračnji ton dokumentarca, naročito pre finala, ima uznemirujuću distopijsku atmosferu. Neibzežno potrebnu kako bi poruka i tema bili ozbiljno shvaćeni. Edukacija, kao nešto što je izmaklo sa digitalnom erom, može biti spas od neobjašnjive potrebe da stalno proverite šta ima na telefonu. Dok gledate dokumentarac biće vam jasno zašto ga stalno proveravate i šta on sve radi umesto vas, a posle gledanja poželećete da ga stavite pod katanac.
dokumentarac the social dilemma
Ocena
-
Režija
-
Atmosfera
Presuda
Dokumentarac “The Social Dillema” je momenat otrežnjenja i opomena da ne bi bilo loše nekad upotrebiti zdrav razum, a ne samo društvenu paranoju.
volim
- sagovornici koji su deo sistema
- agresivniji distopijski ton
- sukobljena mišljenja
- igrana verzija kao ilustracija problema
Ne volim