Ako biste pitali Aristotela on bi vam rekao da tragična radnja mora biti univerzalna, mora biti naglašena i da u svom vrhuncu mora biti katarzična, kako bi obezbedila olakšanje za napaćene duše. Ali, ako biste isto pitanje postavili reditelju Jorgosu Lantimosu u njegovom poimanju grčke tragedije komični odušak je slana suza na živu ranu koja ne prestaje da kaplje. Za njega nema katarze za protagoniste, samo večni podsetnik u vidu male kapljice koja ujednačenim tempom dodiruje posekotinu i iznovno probada živo meso, dok unesrećeni pojedinac pokušava da suzdrži suze i spreči bol koja nikako ne prestaje – koja nikad neće prestati.
Lantimos naizgled posle filmova “Ubistvo svetog jelena“, “The Lobster” i “Dogtooth” menja žanrovski pravac sa poslednjim filmom”The Favourite” i odlazi u pitkije vode koje igraju na kartu istorijske fikcije i komedije. Međutim, grčki podlac ne prestaje da muči svoje junake, čak i kad pomisle da su konačno pobedili u surovoj igri bez pravila. Moderni grčki tragičar je tu da ih podseti da patnja nema rok trajanja ma ko god bili u društvenoj hijerarhiji – kraljica, kraljičina savetnica, služavka, premijer, vojskovođa ili ubogi seljak sa suvom zemljom. Jer kod Lantimosa nema katarze za proklete.
“The Favourite” nas šeta viktorijanskim engleskim dvorom kojim komanduje kraljica Ana (Olivija Kolman) početkom 18. veka. Depresivna, impulsivna, detinjasta, razmažena, sucidalna i pre svega nesrećna žena svoju vladavinu i kontrolu nad ratom koji kulja sa Španijom prepustila je svojoj saputnici, savetnici, a po potrebi i ljubavnici Sari Čerčil (Rejčel Vajs). Poslednja vladarka iz dinastije Stuart negde na ivici zdravog razuma i potpunog ludila je komična karikatura kojoj je bitnije da joj sluge pozdrave zečeve koje drži u kavezu i naziva “bebama” po ulasku u odaje, nego da reši probleme sa poreskim obveznicima i ratne dugove.
Jedina iole racionalna Sara Čerčil zbog svog položaja može, ume i zna kako da kraljici tresne istinu u lice, a ako treba i da je kazni kao malo dete. Patološki odnos vladarke i njene dvorske dame pokvariće neko treći – Abigejl Hil (Ema Stoun). Sarina rođaka koju je otac morao da proda sa 15 godina zbog kockarskog duga lokalnom pimpu naoštrila je osmeh i uvežbala držanje kako bi uspela da se sa dna lestvice dvora popne do odaja kraljice. Šarmantna manipulatorka brzo je shvatila da joj ne odgovara posao čistačice i služavke koji joj je Čerčilova sredila. Uostalom, zašto bi ona glancala pod kad ima sve karte u rukavu koje joj mogu pomoći da se postane nova miljenica kraljice Ane. Abigejl zna šta kraljica i njena saputnica rade kad ih niko ne gleda.
Prljava igra koja se odvija na relaciji Abigejl – Sara je daleko od naivne čavke između uznemirenih kokošaka koje žele da skrenu pažnju pevcu. Rukavice koje lete u lice u želji za prevlasti ozbiljno utiču na političko-ratne odnose dvora. Dok jedna drugoj podmeću nogu, bolesna, mentalno neuravnotežna i nesnađena kraljica zabavljaće se podlim igrarijama dok joj se bliži neizbežna propast.
Histerično komični likovi koji kao da su pobegli iz obližnje institucije iza svojih psihotičnih i bezdušnih postupaka kriju tragičan koren kao pokretač koji ih čini ružnim, prljavim i zlim. Potpunoj psihodeliji događaja pridodaje haotično i neartikulisano kretanje kamere kojoj dodatno potpomaže kompozicija kadra koja neodoljivo podseća na košmare pod visokom temperaturom.
Kad smeh uguše suze u drugoj polovini filma, osnovna postavka radnje postaje sve jasnija, iako se na prvu loptu učinila kao komična baza za još ekstravagantije ludilo koje bi prirodno usledilo.
“The Favourite” možda je smešten u 18. vek, ali se odigrava upravo ovde i upravo sada. Vekovi su prošli, ali igra je ista – samo je pitanje ko više nagura kamenja u rukavicu kojom planira da ošamari protivnika i ko je više tragičan lik, pa je u svojoj gorčini spreman sve da proguta i konačno dobije nadoknadu za svoju bol. Ali, tragedija skupo košta jer ma koliko se grčevito držali vrha, pre ili kasnije nokti popuste, a onda se treba osvrnuti iza sebe i videti šta ste uradili za to mesto na vrhu.