Sve je počelo tragedijom u “Yellowjackets“, pa se pitanje samo nameće. Da li mora da se završi tragično? Posle dve sezone postaje sve jasnije da ovom grimiznom psihloškom hororu nema mesta za cveće i proleće. Put do tragičnog, katarzičnog ili u najgorem slučaju antiklimatkičnog finala je dug, kroz koji nas će nas još naredne tri sezone (serija će imati ukupno pet) voditi unesrećeni i mentalno rastrojeni ženski fudbalski tim. Još uvek nismo stigli do polovine puta, a prvi znaci narativne migrene su prisutni. Uglavnom počinje svetlucavim tačkama ili mojim omiljenim “nazubljenim” blicevima svetlosti, nastavak ako ne znate, živite blagosloven život.
Serija “Yellowjackets” direktno inspirisana romanom Vilijema Goldinga “Gospodar muva”, koji su prvobitno autori serije Ešli Lajl i Bart Nikerson želeli da adaptiraju, i dobro poznatom, i veoma popularnom, strukturom pripovedanja “Lost-a” (karakterizacija i karakterna promena likova u prošlosti i sadašnjosti) koliko god bila uporna u insistiranju na natprirodnim misterioznim elementima bila je i biće, osim ako je načisto ne unakaze do samog kraja, fiktivni psiho-sociološki eksperiment i studija slučaja traume.
Priča o tinejdžerkama koje ostaju prepuštene same sebi posle avionske nesreće duboko u šumi iza sedam brda i sedam mora, svesne da neće preživeti ako ne pronađu sklonište i hranu, podjednako preplašene jer sve norme i vrednosti koje su delile pre stromglavog sletanja metalne ptice na ovom zaboravljenom delu sveta više ne važe, kako epizode odmiču postaje sve krvoločnija i nehumanija.
Potreban im je vođa, potrebna im je podrška, potrebna im je snaga, ali pre svega nada. Nada da će preživeti mesto na kojem nisu dobrodošle. Onemoćale, izgladnele, prerano suočene sa smrću, ali i karakternim impulsima, duševnim ranama i nesigurnostima, jedna po jedna postaju opsednute idejom o višoj sili koja kontroliše njihov put ka preživaljvanju. Da bi smirile duhove šume spremne su da žrtvuju jedna drugu, a u napadima gladi i hormona doživljavaju manične i psihodelične epizode priviđenja u kojima ih vodi “divljina”. Kolektivna svest i traumatični događaji učinili su svoje. Poput paranoidne šizofrenije traže smisao u simbolima i opsesivnim radnjama za svoju bezbožničku patnju. U njihovom svetu nema slučajnosti i racionalnosti jer sve što im se desilo se kosi sa stvarnošću.
U paralelnoj verziji priče, koja se odvija u sadašnjosti, u krupnom kadru je grupa preživelih sa vidnim posledicama svega što ih je zadesilo u ranoj mladosti. Decenije odbijanja od Misti su napravili hodajućeg emotivnog robota i sociopatu, gubitak najbolje prijateljice, a potom bebe Šonu je učinilo pritajenog agresora koji će proliti krv da bi odbranio sebe ili druge, rušenje sistema i reda od Tese dvostruku ličnost čija se mračna strana reflektuje tokom epizoda mesečarenja, a večito destruktivnu i pre nesreće zlostavljanu Natali u depresivnu zavisnicu sa agresivnim suicidalnim mislima.
Bivši vođa čopora Loti Metjus koja je direktno komunicirala sa “divljinom” i nevidljivim čudesima šume, a koja se još pre avionske nesreće borila sa halucinacijama i šizofrenijom, postala je, božanstvene li ironije, duhovni guru i vođa kulta za izlečenje duše.
Druga sezona “Yellowjackets” koja upoznaje publiku sa najmračnijim licem tinejdžerki sa elementima kanibalizma, veštičarenja i ritualnih radnji u sadašnjosti otvara poglavlje retraumatizacije kod odraslih žena. Ignorišući traumu i sve što ih je zadesilo u šumama postaju uverene da je “to” ponovo došlo po njih, čineći da ponovo rade stvari na koje su nekada bile prisiljene.
Možda je finale prve sezone previše puta namignulo publici natprirodnim kratkim segmentima, kao što je poslednja misao Džeki pre smrti u kojoj vodi čoveka u kolibi koji joj zlokobno želi dobrodošlicu, druga sezona u celosti je centrirana na psihloški aspekt priče.
Na veliku žalost kreatori su osetili potrebu da moraju žanrovski da prodrmaju seriju, pa policijski triler elementi, apsurdne komedije, naročito sa dolaskom Elajdže Vuda koji je uhodio Misti preko Redit grupe, sapunjavi segmenti članice kulta Loti Metjus i razvučena sredina sezone koja ne vodu nikuda i ne nadograđuje ništa su ozbiljne ubice “Yellowjackets”. Takođe potreba da se nekim likovima da kontekst i koja je njihova pozicija u priči, kao u slučaju trenera Bena je dosada epohalnih razmera. Sa druge strane fantastična glumačka ekipa, prve tri epizode i nekoliko zaista upečatljivih i emotivno razarajućih scena pred kraj sezone izvlače stvar.
Problem koji počinje da navire i koji je objektivan razlog za brigu je preterano uplitanje u misteriju koja uporno krije svoje karte i ne želi nijednu da otkrije i samo dodaje nove. Što logično dovodi do sumnje da kada klupko krene da se odmotava dosta končića biće pokidano, a neki će se izlizati u gomili simbola, transcedentalnih ideja, zabluda, uobrazilija i prevelikog broja likova. Ako “Yellowjackets” padne na nos u narednim sezonama razbiće ga u paramparčad, a ako nekim čudom uspe sve da uspešno razveže sve što je umrsio u čvor, možda će biti zapisan u striming istoriji kao najbolja psihološka misterija. Druga sezona, posle odlične prve, to za sada ne obećava, samo najavljuje napad migrene… A, možda je samo promena vremena.