Serija “The Third Day”: Odgledao sam 5 epizoda i nemam baš tako dobre vesti

Napomena: Za potrebe recenzije HBO Enterprises omogućio je skrining pet epizoda za recenziju (od ukupno šest). Serija zvanično startuje na domaćem HBO-u 15. septembra. 

Distributeri kao što su HBO, Netflix, Amazon Prime i ostali dobro znaju kad i zašto šalju svoje serije i filmove unapred novinarima i kritičarima na recenziju ili analizu. Sigurni su da imaju nešto dobro u svom striming džepu i žele da ga ranije predstave zantiželjnoj publici. Zato sam se i osetio kao onaj mim (meme) sa gospođom u zatvoru oko koje plutaju matematičke formule i geometrijska tela jer “The Third Day” nije serija koju želiš da pošalješ unapred na recenziju. Saradnja HBO-a i Sky produkcije sigurno će u manjim gledalačkim krugovima rasplamsati polemiku. Ostali, u ovo sam siguran, neće naći za sebe mnogo zanimljivih minuta u njoj. Ne zato što je u svojoj srži loša, već zato što je nadobudno perpleksna u svojoj vrlo banalnoj prirodi priče.

Pošto su HBO bogovi zamolili u napomeni pre slanja serije da se ne otkrivaju nikakvi širi detalji o osnovnom narativu držaću se samog kostura uvoda.

Moram da priznam da jako mudra ideja da mini-serija od šest epizoda bude podeljena u dva segmenta, “Leto” i “Zima” (svaki segment čine tri epizode) daje dinamički kontrast celokupnoj radnji. “The Third Day” ispričan je iz dva ugla – Sem (Džud Lo) i Helen (Naomi Haris) koji trećeg dana (pa, serija se zove “Treći dan”) otkrivaju zašto i zbog čega su završili na ostrvu Ousi, ali i zbog čega nepodnošljiv sled događaja im nije dozvolio da pobegnu sa njega. Naime, Semova priča smeštena u letnjim mesecima je koloritno agresivna i svetlošću spržena, pa prve tri epizode izgledaju kao da su provučene kroz Instagram filter koji pokušava da sakrije nedostatke, ali opet akcentuje sve zlokobnosti mesta na kojem se junak nalazi. Poslednje tri epizode (samo poslednja nije data za recenziju) su znatno mirnije i tonski drugačije epizode u kojima Helen tokom zimskih meseci u suvoj zemlji i uvelom lišću oseća drugu vrstu greha koji opseda ostrvo.

Vidno uznemireni Sem sa mnogo problema koje je ostavio u Londonu i porodičnom tragedijom, neplanirano i nevoljno je došao u Ousi. Kao da ga ja đavolji šapat naveo da pređe nevidljivi put do ostrva. Naime, krivudava spona između kopna i ostrva je vidljiva samo jednom u toku dana. Kad se nivo vode podigne, nemoguće je se vratiti. Kad se bogovi vodi i soli umilostive, tada je povratak moguć, do tada gosti Ousija mogu samo da se nadaju da im meštani neće zadati mnogo muka.

Sem pre nego što je pritisnuo gas u automobilu i dospeo sa druge strane puta, bio je svedok bezbožničkog dela tinejdžerke u obližnjoj šumi. Šokantna scena je okidač radnje koji će zarobiti junaka “Leta” na ostrvu. Neprijatno prijatni meštani, tradicionalni letnji festival, izvitopereni hrišćanski simboli i vera meštana u prirodni balans koji mora da se desi da bi u svetu zavladao mir sa elementima keltske kulture, isprva zbunjuju Sema, iako ga redovna gošća ostrva i antropološkinja Džes ubeđuje da su u pitanju bezopasni ljudi sa drugačijim verovanjima.

Valjda je svima do sada jasno da kad neko kaže da je neko bezopasan, to znači da ta osoba ima kriminalni dosije i dva leša u gepeku. To je ono kao kad vlasnik zubatog psa kaže – neće kuca, pa ti kuca otkine uvo.

Leto sa Semom na Ousiju je prožeto bizarnim halucinacijama, hrišćanskom simbolikom i zlokobnim motivima, ali i jednom konekcijom između njega i meštana.

Zima sa Helen na Ousiju se za razliku od Semove priče pokazala kao mnogo bolja verzija mini-serije sa nešto preciznijim narativom i jasnijom idejom šta serija predstavlja.

Helen, kao i Sem, je istraumirana mlada žena koja sa ćerkama dolazi na ostrvo. Za razliku od Sema, Helen se nameračila da rođendan starije i religijski nastrojene ćerke proslavi na ovom izolovanom parčetu sveta. Sivo, napušteno i neprijateljsko nastrojeno ostrvo, kao i nekoliko dobrih obrta koji će se desiti pred kraj četvrte i pete epizode, vade iz pretencioznog mulja “The Third Day”.

Početni osećaj deziorijentacije i potpune konfuzije šta se događa, a šta se ne događa je prikriven psihološkim stanjem glavnog aktera “Leta” i religijskim simbolima koji se sporadično pojavljuju i dodatno prave zabunu. Naime, serija bombastično sugeriše da priča o meštanima i ostrvu je bog zna kakvo čudo, a zapravo je klasična replika iz kultnog klasika “The Wicker Man” i modernije verzije “Midsommar“. Kako bi sebi priča dala na velikom značaju sloj tragedije i metafora o prevazilaženju bola odlaze u krajnost potpune apstrakcije za koju vam je potreban prorok ili treće oko da bi bilo šta imalo smisla.

Pošto ton teksta sugeriše kao da je sve propast, zapravo nije. “The Third Day” ima nekoliko odlično uvezanih momenata i “Aha! i Nemoj da pričaš” ekspozicija u naraciji koji mogu da budu zlatna karta za gledaoce.

Međutim, da bi se dobar serije desio morao da prođe skoro tri i po sata. Tačnije, mora da se okonča vrlo problematičan i vrlo alegorijski nastrojen deo “Leto” sa Semom.

Dijalozi su zapravo većinskim delom jako dobri i Naomi Haris, Ketrin Voterston, Emili Votson, Pedi Konsdajn su apsolutno fantastični u svojim ulogama. Gospodin Martin kao agresivno pristojni čovek (uvek se čuvajte večito nasmejanih ljudi), gospođa Martin kao direktna i pskovački raspoložena vlasnica mini-hotela i Freja Alan kao mala hrišćanska poslušnica su odličan dodatak priči. Džud Lo je standardno dobar, ali njegov lik koji nije najjasnije oblikovan ne deluje preterano ubedljivo u emotivnim i psihološkim rastrojstvima.

“The Third Day” postaje intrigantan i zaista interesantniji za gledanje tek kad se Helen (Naomi Haris) pojavi sa svojom decom, do tada je muka tantalova.

Blago Dedi, pročitaj i ⇓

Serija “Lovecraft Country” (Lavkraftova zemlja): Odgledao sam 5 epizoda i imam jako dobre vesti

Problem sa serijom nisu ni glumci, ni režija, pa čak ni sama priča, već njena egzekucija. Umesto da stvori anksioznu i napetu atmosferu, “The Third Day” iritira svaki put sa svojim odlukama kako da ne dozvoli da Sem ili Helen odu sa ostrva. Motiv – nećeš ti niđe, se previše puta ponavlja na veoma predvidiv način. Čini se da je priča previše fokusirana kako da zabrani akterima da pobegnu, nego šta im se zaista dešava u glavama i oko njih. Toliki trud da ih zadrže, a opet rupe u priči besramno upadaju u oko. Obratiti pažnju na scenu sa Semovim telefonom na ostrvu.

“Ovo mesto je krivo za mnogo grehova”, kaže jedan od meštana ostrva Ousi. Greh i ideja šta je ostrvo nije ništa drugo nego klasična postmoderna pseduo psihološka oklagija koja lupa na pogrešnim mestima i nije razvukla testo koje je dramatično predstavila kao da će od njega da napravi novogradnju na Novom Beogradu.

Iako me zanima šta će da se dogodi u finalnih 55 minuta koje nisam dobio za recenziju, imam osećaj da će da me podjednako iznervirati kao i finale segmenta “Leto”. Istina je da se divim i volim umetnički osvrt na alegoriju i metaforu, kao npr. u “Lighthouse“, ali ovo nije to. Ovo je student koji je položio jedan ispit na Filozofiji i sad želi da vam objasni ideju vašeg postojanja i smisla na ovoj planeti.