The Lighthouse je kao gadna prehlada koja vam se uvukla u kosti. Na vašu nesreću neko vam je oteo ćebe, oduzeo brufen, skinuo do gole kože i ostavio vas mrtve bolesne na izolovanom ostrvu da vam morski vetar šije oštrim koncem po koži, a slane kapi talasa koje udaraju o stene se slivaju po promrzlinama dok rukama pokušavate da ih sakrijete. Deluje kao košmar? Dobro došli u jedan jer iz ovog nema lakog izlaza. Nisu pozvani svi na smrzavanje krajem dvadesetog veka na parčetu stene u Mejnu (Stiven King se zadovoljno smeška), samo oni koji na sedmu umetnost gledaju kao na umetnost koja će uspavani mozak ubaciti u program centrifuge.

Reditelj i scenarista Robert Egars, mnogi ga znaju po debitantskom filmu “The Witch”, nije ljubitelj ni predstavnik lake zabave. Ne interesuju ga priče o veštici u šumi koja jede malu decu, iako su svi mislili da je njegov prvi film alegorija na Ivicu i Maricu. Još manje ga zanima da se upusti u konvencionalne metode pravljenja filma. Ali, ono ono što ga svakako zanima je kako da jednostavnu priču o dosadi koja od čoveka napravi čudovištem predstavi kao spoj biblijskih elemenata, grčke mitologije i psihologije. Upozoreni ste na vreme, The Lighthouse nije za vas ako mislite da ćete dobiti zabavan film o dvojici pijanaca u svetioniku i veliku spoznaju. Majičino mleko će morati da proteče da bi vam finale i celokupna priča bili jasni, a boga mi i tada imaćete pitanja. 

Crno-beli film u kvadratastom formatu sa moralnim sivilom koje okružuje izolovano ostrvo u Mejnu 1890. godine jedino može da se osloni na svetlo koje dopire iz visoke kule. Godinama za njegovu svetu svetlost zadužen je Tomas Vejk (Vilijam Dafo). Svetionik, dosadni galebovi, vetar koji skida uši i naleti oluje su vrhunac zabave koja će dočekati novajliju i Tomasovog pomoćnika Ifriema Vinslova (Robert Patison). Vredni mladić svakodnevno trpi Tomasove naredbe uz neizbežne uvrede sve dok se noć ne spusti na ostrvce. Trenutak mira svake večeri prekida neprestano palacanje jezika nadređenog koji nikako da shvati da njegove priče nikoga ne interesuju. Kad te Tomas mentalno izmuči biblijskim monolozima, onda najviše voli da te počasti prdežom pred spavanje. Čovek za poželeti na pustom ostrvu.

Foto: A24

Dolazak Vinslova na ostrvo budi sumnju kod mladića da četiri nedelje ne prolaze u najboljem redu. Kraj nikako da stigne, a dani su prožeti košmarnim vizijama o sirenama, mutnoj vodi u bunaru i neobičnim scenama iz najvišeg dela svetionika.

Tomas ne dozvoljava Vinslovu da se popne na vrh kule i kad dođe dan kada mladić treba da spakuje kofere i ode sa ukletog ostrva više nije siguran da li će brod doći po njega, koliko je dana prošlo i da li mu se čini ili se zaista u glavnoj sobi svetionika krije nešto što ne pripada našem svetu.


Blago Dedi, pročitaj i ⇓

“Marriage Story” je beskrajno tužan

“Parasite” je najbolji ove godine


Neprijateljsko okruženje i karakterna sumnjičavost Tomasa koji priču svake večeri menja i nikad nije konstantna dodatno zabrinjava šta se zapravo događa na ostrvu.

Ako pakao postoji, onda on izgleda kao The Lighthouse. Brod za spas ne može da priđe obali zbog talasa, matori bradati čovek neprestano prdi fizički i verbalno kako bi narušio moral i noć bolje da ne padne jer sa sobom donosi ono najgore.

Foto: A24

Negde u sivilu i kiši koja ne prestaje leži mnogo priča. Tajna mladića koji je došao na ostrvo da zaradi novac, tajna koju krije svetionik, tajna koju more prećutkuje i tajna o čoveku koji dopraća ljude na ostrvo, ali ih nikad ne ispraća.

Kad mentalno stanje Vinsloa počne da se približava ivici ostrva sa sve većom šansom da se razbije o stene i talase The Lighthouse krišom dajem signale o grčkoj mitologiji i biblijskom značenju onoga što svedočimo.

Mračno napeta atmosfera i mala kuća u kojoj žive Tomas i Vinslou, pa čak i onaj naporni ispunjen monolozima Dafoa, grabe pažnju jer znatiželja želi da pridavi tu mačku. Glumački sepktakl koji pružaju Patison i Dafo niko nije uspeo da pruži ove godine, izvini Finiks. Zahvaljujući inteligentnom scenariju Roberta Egarsa razgovori zvuče kao da su iščupani sa kraja 20. veka, a da bi sve bilo još verodostojnije rediteljska odluka da film ima crno-belu estetiku tonski utiče na celokupni doživljaj.

Foto: A24

Problem sa kojim će se suočiti mnogi i proglasiti film za glupost, jer kao što rekoh ovo nije Holivud produkcija i Egarsa ne interesuje mediokritet, je priča u priči. Kocke će se složiti kopanjem po dijalozima i vizuelnim znakovima jer i jedan i drugi lik su reprezentacija nečega što se uči u školi. Oni koji su bežali sa časova istorije kad je rađena grčka mitologija mogu da zaborave na The Lighthouse.

Pre nego što se svetla ugase i film Roberta Egarsa se pokloni, ostaviće za sobom maestralnu poslednju scenu koja je nalik umetničkoj slici, pa čak i nekoj religijskoj vizualizaciji koja će odgovoriti na sva pitanja. Ali, kao što rekoh onima koji ukoptaju o čemu se radi.

The Lighthouse zbog svoje zlokobne prirode, dijaloga i božanstvene rediteljske i scenarijske ideje ulazi u Dedinu listu – najboljih filmova godine.

PRESUDA
Bogovi plaču, more se podiže, ostrvo tone
95 %