Najviše mrzim kad negde zakasnim. Ovog puta sam zakasnio tri čitave godine za BBC-jevim televizijskim vozom “River” koji je nečujno prošao pored mene. Ukoliko ste bili iste sreće da vam je ova maestralna detektivska drama izmakla kao gradski prevoz, pakujte kofere i uskačite u vagon – idemo do Londona.
Detektivske i policijske službenike, zahvaljujući serijama, doživljamo na manje više isti način. Namrgođeni, vešti, pronicljivi i katkad vidoviti pojedinci koji su sposobni da reše nemoguće slučajeve. Vožnja je uglavnom ista, ali je slučaj drugačiji. Harizmatični, visoko inteligentni pojedinci koji umešno prikrivaju svoje tragove, manipulišu žrtvama i čuvarima reda koji su im za petama u jednom uglu, a u drugom problematični, skloni porocima i lakim životnim zadovoljstvima momci u plavom koji nekim čudom uspevaju da raskantaju slučaj.
Šta to onda “River” i detektiva Džona Rivera čini čudesno boljim od konkurencije?
Džeki Stivenson u policiji poznatija kao agent Stivi i njen partner Džon River su nekonvencionalni duo. Razdragana, sarkastična, ljubiteljka pop-disko melodija i brze hrane je prirasla za srce svom drugu po oružju. River kao okoreli radoholik koji na svet gleda retro očima i ne shvata zašto bi neko digitalizovao njegovu policu sa pločama jer čemu bi onda služila drvena instalacija koju je kupio, prima verbalne duhovite udarce od svoje koleginice sa osmehom. Na kraju krajeva njegovom životu je potrebno malo svetlosti.
Serija otkucava start jurnjavom Rivera u pratnji Stivi za lokalnim narko dilerom čiji je automobil prepoznao iz ranijeg slučaja koji ga progoni. Umesto lisica i urlika “ruke u vis”, trka se završava kobno po dilera droge koji je skokom sa terase stana obezbedio sebi mesto na Novom groblju.
Iznervirana šefica policije na mestu zločina održala je bukvicu Riveru za neadekvatan pristup slučaju i uz grdnju da je vreme da prestane da se bavi slučajem koji ga toliko muči, te da se fokusira na druge koje nije rešio. Namršteni Džon joj okreće leđa, dok Stivi dobacuje: “Ma, šta ona zna“. Samo što ovu rečenicu je čuo samo River jer je Stivi ubijena pre tri nedelje.
Um Džona Rivera je slagalica. Svestan je šta je stvarno, a šta nije. Svestan je da se traumatični događaji reflektuju na njegovu svest i podsvest koje žele da se odbrane od onoga što su oči videle. Vidi mrtve ljude i nema problem da se ispriča sa njima.
Razgovori sa Stivi, koja nije živa, nisu ništa novo. Detektiv je i dok je njegova partnerka bila živa često pričao sam sa sobom ili barem su monolozi tako delovali sa strane. River uvek vidi nekoga ko ima mišljenje i stav i želi da prozbori sa njim neku reč. Uglavnom su to osobe koje su mrtve i na čijim slučajevima radi. Stivi je godinama krila od policije i policijskog psihologa za Riverovu evidentnu šizofreniju koja ga nije previše ometala na svakodnevnom nivou. Sad kad Stivi nema, detektivu su svi za vratom jer njegova priroda izlazi na videlo.
Džon River, kao i u slučaju serije “Mindhunter”, kopa po umu ubica i kriminalaca kako bi pronikao u suštinu zločinačke svesti i šta je to što navodi ljude da potegnu obarač.
Iako ga prisustvo pokojne Stivi zabavlja i uveseljava sve je više siguran da je njeno ubistvo posledica nekoliko detalja iz života koje je krila. Ali, River pored slučajeva, ličnih problema, borbe sa gubitkom ima posla i sa psihijatrom koji drma njegov kavez.
“River” nije klasična dektivska triler-drama, fokus je lična tragedija, studija tugovanja i gubitka dragih ljudi, mehanizmi samoodbrane mozga, krivice i šta to čoveka čini čovekom.
Serija je božanstveno snimljena, editovana, gluma je vrhunska zahvaljujući talentovanim i harizmatičnim glumcima, narativ je kao ogromna kandža koja nema nameru da vas pusti do samog kraja, plakaćete, smejaćete se i sve je spakovano u šest epizoda.
Apsolutno fantastična serija koja mora da bude obavezan deo repertoara liste “pogledaj obavezno”. Ne dajem ocene, ali kad bih davao čista desetka. Čista kao suza.
Pročitaj i:
Belgijska “Tabula Rasa” je najluđa triler vožnja u poslednjih 10 godina