Roman Stivena Kinga “Groblje kućnih ljubimaca” je daleko od priče o ukletoj parceli koja počiva na drevnoj demonskoj zemlji koja može da probudi one koje su prešli sa druge strane. Najmračnija stranice knjige koje su izašle iz pera američkog pisca (prvobitno nije hteo da objavi knjigu jer je preveliki crnjak) su tragičan podsetnik o tugovanju, verovanje u život posle smrti i psihološka analiza trauma iz detinjstva koje su se u odraslom dobu odrazile na pojedinca u vidu košmara sa pokrovom straha od neizbežne smrti. Filmska adaptacija Pet Sematary 1989. godine za koju je bila zadužena rediteljka Meri Lambert i savremena koju su oblikovali Kevin Kolč i Denis Vidmajer su podjednako promašile temu. I jedna i druga verzija crpe snagu iz mitologije zlokobnog mesta, koje je važan deo priče, ali ignorišu ono zbog čega je čitaoce podilazila jeza – porodična tuga i očajnički potezi glavnog aktera koji je nad svojom crnom sudbinom naneo još tamniji oblak.
Porodica Krid, kao i većina junaka iz Kingovih romana, doseljavaju se u okrug Mejn. Kuća iz snova okružena je šumom i nalazi se nadomak od auto-puta sa kojeg se prolama zvuk kamiona koji svakodnevno tutnje relativno napušetnim drumom. Četvoročlana porodica i njihov mačak Čerč (ime je dobio po Vinstonu Čerčilu) žive život preko kojeg je zalepljena etiketa – srednja klasa. Ali, preko njihovih života se nadvija tamna krošnja prošlosti i poseda koji će od prosečnog američkog sna svakodnevicu pretvoriti u košmar.
Rejčel Krid još uvek vuče za sobom trume zbog smrti sestre koju je negovala pre nego što je tragično nastradala, njen suprug Luis kao i svaki prosečni lekar se nalazi u vrtlogu smrtnih ishoda svojih pacijenata, ali posle tragedije sa mladićem koji je stigao u operacionu salu bez pola lica noćima ga proganja sa upozorenjima o groblju kućnih ljubimaca koje se nalazi u blizini njihovog doma. Sa druge strane starija ćerka Eli i maleni Gejdž nemaju većih životnih problema, osim Eline zainteresovanosti za obližnje groblje i neobičan ritual sahranjivanja životinja u kojem povorka dece sa maskama kućnih ljubimaca marširaju uz pratnju izvitoperene verzije posmrtnog marša.
Blago Dedi, pročitaj i ⇓
“Velvet Buzzsaw”: Nešto drugačiji horor film
Smrt mačka Čerča i neurotična reakcije majke koja ne želi da objašnjava ćerki šta se desilo, otvara novo poglavlje u životima Kridovih, nakon što Luis u pratnji svog prvog komšije Džada Krendala sazna da iza groblja postoji mesto koje može da vrati mrtve među žive, ali njihov povratak ne dolazi bez posledica jer ih nije bilo ko vratio u život.
Dobro poznata priča, za one koji su se susreli sa romanom ili gledali prvu filmsku adaptaciju iz 1989. godine, putuje čuvenom crnom rekom do tragičnog finala. Iako je većina fanova Stivena Kinga pištala da je radnja promenjena (jeste) i da nije verodostojna knjizi, u pitanju je najbolji potez koji je nova verzija Pet Sematary povukla i koja je ujedno dala bolje rezultate nego verzija pre 30 godina.
Odmah želim da raščistim vazduh i da razjasnim stvari. Pet Sematary nije uopšte strašan film, ali ima tri fantastično konstruisane scene u poslednjoj trećini koje su iščupale celokupnu stvar.
Blago Dedi, pročitaj i ⇓
Najbolji filmovi rađeni po romanima Stivena Kinga
Greška koja je skupo koštala najnoviju adaptaciju su ekspozicije radnje i prolongiranje onoga zbog čega je publika došla u bioskop. Neverovatno je koliko su puta u prvih 45 minuta filma reditelji insistirali da objasne šta se događa u filmu. Ekspozicije koje su klišeirane – pronađi sliku u albumu koja otkriva šta kriješ, članak na interentu, sad ću da ispričam zašto sam tužan i šta mi se desilo – atmosferu zakucavaju za tlo. Povremene trzavice ne čine uopšte uslugu naraciji koje su, što je krajnje kul, izvedene na klasičan retro način – u duhu filmova iz osamdesetih. Ali, čine kontra uslugu.
Opasan problem je karakterizacija Rejčel Krid koju je glumica Ejmi Sejmc fantastično odglumila. Kad su već odlučili da promene tok radnje filma i malo prodrmaju stvari, veoma zanimljiva pozadinska priča Luisove supruge bi mnogo bolje išla uz ono što se događa u finalu i što je u skladu sa njenim paranoičnim strahom od smrti. Nažalost, ostala je nedorečena i u senci Luisa koji je mlak centralni lik koji jedva izneo ceo film do kraja.
Ali, sada ide ali. Na stranu knjiga, na stranu prva verzija iz 1989. godine, Pet Sematary ove godine je priča za sebe, film za sebe i kao takvom mu treba pristupiti. Trenutak kad su Kolč i Vidmajer prestali da tretiraju gledaoca kao idiota ekspozicijama, što je sigurno bio pritisak distributera zbog straha da ljudi neće razumeti naraciju (jer sve moraš da im crtaš danas), a čiji je okidač incident koji je okosnica radnje, Pet Sematary postaje više nego pristojan, generički, ali više nego pristojan horor film.
Blago Dedi, pročitaj i ⇓
5 najstrašnijih knjiga Stivena Kinga
Interesatan vizuelni produkcijski pristup, u stilu filmova iz osamdesetih, audio-inženjering i jeza koja počinje da diže kosu na glavi kad stvari krenu naopako tek oko pedesetog minuta počinju da grabe gledaoca. Stiče se utisak kao da su dve različite ekipe radile prvu polovinu i drugu polovinu, ovi prvi su dobili otkaz, ovi drugi izvolte novac za sledeći film.
Stvar je u tome što Pet Sematary nije uopšte fokusiran na porodičnu tragediju, već na mitologiju lokacije i to će biti najveća prepreka za one koji vole Stivena Kinga. Problematičan tok radnje do finala ostavljaju gorak ukus jer je jasno da uz bolje šmirglanje scenarija rezultat bi bio odličan, jer film izgleda jako dobro, zvuči jako dobro, glumci su većinom odlični i ono najbitnije finale nije poljubilo patos, što se inače događa sa filmovima ovog tipa.
Pet Sematary je sezonski generički horor koji će protutnjati ove sezone i više ga se niko neće sećati. Shvatite ga kao laku zabavu i ništa više. S obzirom na to da niko nije ni tražio rimejk Pet Sematary u skladu sa rečenicom koju izgovara Džad Krandal: “Neke stvari bolje da ostanu mrtve”.