Boga mi 2020. nećemo zaboraviti. Nisam baba Vanga 🙂 ali godine će prolaziti i sećanja na ovu godinu neće tako lako izbledeti, ma koliko god se trudili da je zaboravimo. Nećemo se sa setom prisećati kako smo sa maskom džedžili ispred radnje i u sebi psovali što su rafove ispraznili ovi što su poranili ili neobičan skok u higijenskim navikama, koji je prešao u domen opsesivno-kompulsivnog ponašanja. Na kraju krajeva za ljubitelje sedme umetnosti i za ljubitelje striming serijske industrije ovaj period i nije bio nešto najgore što im se desilo u životu. Nagli skok pretplatnika Netflix-a, starog-novog servisa HBO Max (ribrendirani HBO Go / HBO Now), Disney+ i Hulu govore da su ljudi širom sveta tražili najbolji način da preguraju ovu godinu koja se neopisivo otegla.
Za razliku od 2019. godine, 2020. bila je krcata sadržajem, što se na kraju nije ispostavilo kao dobra stvar. Hiperprodukcija i nova zlatna koka (striming servisi) iznedrili su previše blata u kojem bi moralo da se pliva do dobrog sadržaja.
Sam početak 2020. godine za serije nije bio dobar. Na prste ruke mogu da se izbroje pristojni naslovi koji su se pojavili do marta. Ironično, ali tek sa pandemijom korona virusa stvari su se poboljšale, zapravo, bolje serije su počele da izlaze.
Ova godina ne može da se pohvali gigantskim naslovima kao 2019. godina. Uspeh serija poput “Chernobyl”, “Fleabag”, “Years & Years”, “Unbelievable”, “Watchman”, “Mindhunter”, “Russian Doll” ili “Love, Death & Robots” nije se desio ove godine, ali desile su se neke potpuno drugačije serije. Vidna je promena u tematskom kursu i sve veće težište u drami kao žanru. Što je dovelo da drugačijih, ali ne i lošijih serija.
Blago Dedi, pročitaj i ⇓
Dedin izbor: Najbolje serije 2019. godine
U prilog tome govori i sastavljanje ove liste. Taman što napravim redosled, setim se da sam nekog zaboravio, srušim listu i onda ponovo ispočetka.
Mnoge serije koje sam na polovini godine smestio u najbolje u prvih šest meseci, ispale su sa liste na kraju. Dva parametra su bila ključna – da li je ostavila utisak i ostala u sećanju i da li je na emotivnom nivou (sreća, tuga, empatija, simpatija) ostavila traga.
Posle dva dana tumbanja i teškog srca uklanjanja nekoliko finih serija, ovo je moj izbor za najbolje serije 2020. godine.
20 Moja genijalna prijateljica (druga sezona)
Neopisiva živost serije “Moja genijalna prijateljica” vrca u svakoj sekundi, iako je atmosferski hladna kao led i distancirana kao lekar koji saopštava lošu vest jer vreme koje oslikava ne nudi ništa drugo osim večnog sivila. Represivni životi prepuni nedosanjnih snova i uništenih života u mračnom kutku Napulja nastavljaju dalje sa ozbiljnim ožiljcima na duši.
“Moja genijalna prijateljica” je retka serija koja najgroznije mesto na svetu sa groznim ljudima čini jako dobrodošlim, zahvaljujući akterkama priče.
19 Dead to Me (druga sezona)
Tri faktora igraju presudnu ulogu u drugoj sezoni autorke serije Liz Fildman koja je čini za koplje boljom od prve. Sposobnost da napravi 10 epizoda koje su zarazne za gledanje koliko i grickanje crnih / belih semenki (zavisi šta je čiji favorit). Istančan, a opet pogan smisao za humor koji je Eplgejt poput samuraja katanom iseckala na sitne komade i servirala ga publici uz misao: “Zahvalite mi se posle”.
Poslednje, ali ne i manje bitno, je to što ozbiljne teme stavlja u predimenzioniran dramatičan kontekst, ali tako da serija ne deluje kao produkt pametnjakovića, naprotiv, “Dead to Me” retko kad, takoreći nikad sebe ne shvata ozbiljno. Upravo zato što dramski misteriozni-triler deo radnje je više zabava nego što je realističan pogled na život. I dok nadžanrovska narativna igra sedi na tri stolice – komedija, tragedija i triler-misterija, dva žanra (komedija i misterija) toliko dominiraju da bacaju senku na veoma mudru analizu besa, tugovanja i straha glavnih akterki.
18 I May Destroy You
Glumica i scenaristkinja Mikejla Koen u intervjuu za “The Guardian” nije ni najmanje pogrešila kad je rekla: “Izučavaće našu dejting generaciju kad nas više ne bude bilo“. Dobro je znala šta je htela da poruči u debitantskom komičnom prikazu dvadesetogodišnjakinje “Chewing Gum” koja je i dalje devica, dok svet oko nje ne prestaje da dahće, slinavi i šapće o seksu kao da je po sredi neobavezan odlazak u klub petkom uveče, a ne oblik intimnosti koji neretko tera nesigurnosti i traume na videlo. Bilo je joj je potrebno nekoliko godina iskustva, nesiguran korak u tridesete i lična trauma pre nego što je napisala “I May Destroy You“. Antiteza televizijskog prvenca koji humorom prikriva problem savremene generacije u drugom krugu mnogo surovije i transparentnije upire prstom u generalni problem, uslovno rečeno, naše generacije. Ako će se u budućnosti izučavati aktuelna dejting scena, tako će i prva sezona serije Mikaele Koen “I May Destroy You”.
Mikejla u fantastičnoj studiji slučaja i analizi generacije koja će sigurno biti deo detaljne metodološke analize u godinama koje dolaze otkriva dosta o svom privatnom žviotu, ali i životu tridestogodišnjaka koji još uvek nisu naučili šta znači “pristanak”.
17 Raised By Wolves
“Raised by Wolves” trenutno deluje kao zlatna koka i potencijal koji može da dobije globalnu publiku u meri koju je imao “Game of Thrones”. HBO koji skoro dve godine ima komercijalnu rupu, jer ništa nije nadmašilo gledanost Martinove adaptacije, može da se nada da serija Arona Guzikovskog bude novi “Game of Thrones”, ne žanrovski, već u kontekstu komercijalnog uspeha.
Na kraju krajeva samo narativ Majke je već dovoljan razlog da vidite – čija majka crnu vunu prede.
Ćerke Vere Milićević posle treskanja vratima ispljunu “Ne smaraj Vera”, ali čik ako smeš reci to ovoj Majci.
16 Alice in Borderland
“Alice in Borderland” je Netflix-ova adaptacija mange Haroa Asoa. Iako nas teško, skoro retko, striming i filmski bogovi blagoslove pristojnom ekranizacijom izvornog materijala koji fanovi mangi drže nežno na nedrima, reditelj Šinskue Sato, za razliku od svojih prethodnika, brižljivo je pristupio adaptaciji, i ne zaboravlja da će je gledati i oni koji nemaju nikavo pređašnje znanje o serijalu “Alice in Borderland”. U svoj notes ovo bi trebalo da zabeleže autori serije “The Witcher“.
15 I Hate Suzie
Da li ćete voleti Suzi? Teško, nema šanse. Da li će vam biti žao? Da, ponekad da. Da li ćete je osuđivati? Jok, ti ćeš. Da li je treba tržati visoko na listi – obavezno gledati? Zavisi, koliko ćete shvatiti glavni lik. Ako očekujete da će vas Suzi Pikls zabaviti svojim ludim životom, na pogrešnom ste mestu, ali ako želite da vidite kako stvarno izgleda komičan i tragičan život posrnulog lika – na pravom ste mestu.
14 Des
Brajan Masters je detaljno opisao čitavu psihološku genezu Denisa u “Ubijanje zarad društva” i “Des” nažalost ne dotiče, niti se ozbiljnije bavi njegovim psihološkim profilom i događajima koji su ga učinili ubicom zarad društva. Iako priča na momente daje uvid u živote Pitera Džeja, pa i biografičara Brajana Mastersa – njihove pri;e ostaju samo na nivou posmatranja kako bi kontekst onoga što rade i čega se plaše imalo efekat. Iako deluje kao da je ovo neka velika mana, zapravo nije. Ovo je vapaj jer “Des” od odlične serije mogao je da postane fantastičan.
Poslednja scena i rečenica koju izgovara Denis Nilsen je najezivija stvar koju sam čuo i koja će me držati budnim noću.
13 Normal People
Priča koju je skovao milenijalac je mnogo zrelija i temeljnija nego što bi je možda neki bumer sastavio jer je relevantnija za trenutnu emotivnu scenografiju. Možda je svet otišao bestraga u svojoj površnosti uz “voli me molim te, ali iz daleka jer lepše izgledaš kroz Instagram filter”, “Normal People” podseća da je ipak postoje obični ljudi koji bi da vole i da budu voljeni, iako nisu sigurni kako to tačno treba da urade jer ih niko nije naučio.
12 The Flight Attendant
Hičkokovski omaž u režiserskm odlukama, sa fenomenalnom psihodeličnom uvodnom špicom, daju seriji magičan prah zabave. Nijednog trena priča sebe ne shvata ozbiljno, bez namere da se predstavi pretenciozno važno ili društveno odgovorno. U pitanju je klasična preuveličana televizijska zabava koja ne preza da pravi haos iz minuta u minut.
Mini-serija je kao izlazak u grad sa namerom da se ušikate i pravite haos. (pre kovida-19, sad sedite kući i ćekajte ovo da prođe). Iako se jutrom smejemo sa nelagodom zbog crnih rupa, smeh u glumi i liku Kejli Kuoko počiva na tragediji. Smešno je jer je jako neprijatno.
11 Breeders
Serija “Roditelji” (Breeders) prati turbulentan život Pola i Eli iz svih uglova. Od kompletnog užasa što deca odbijaju noćima da legnu u krevet i spavaju, preko retkih ali veoma srećnih zajedničkih momenata, do svakodnevnih problema koji su sastavni deo života.
“Roditelji” u skladu sa očekivano odličnim britanskim smislom za humor ne plaši se igre sa mračnijim i bizarnijim temama unutar porodice. Zahvaljujući Martinu Frimenu i Dejzi Hagard kao dva najempatičnija lika na malim ekranima ikada čitav koncept i čuveno: “Marš u sobu” čini briljantno duhovitim i previše zabavnim za gledanjem – imali decu ili ne, želeli ili ne želeli da budete roditelj.
10 Unorthodox
Maestralnost “Unorthodox” ne počiva samo u životnoj drami, već i u pametnom smislu za humor koji nabacuje smeh na lice, ali ne čini da se smejete glasno, već konstantno u sebi.
Neverovatna posvećenost detaljima u prezentaciji jevrejske zajednice, većina likova govori na jidiškom jeziku, u zagrljaju sa dramom, humorom i pričom o slobodi, odličan scenario, estetika, gluma i dijalozi čine atmosferu vrlo prijatnom i vrlo dobrodošlom bez obzira da li će vas ideja priče zainteresovati ili ne. Upravo je to ono što “Unorthodox” čini mnogo boljim od svega što postoji na televiziji. Tema koja deluje vrlo usko i orijentisano na specifičnu grupu ljudi napravljena je tako da će zainteresovati sve.
9 Mrs America
Pored epske borbe koja se događa između zaraćenih strana “Mrs America” pruža božanstvenu režiju i vizuelni pečat epizodama koje su prošarane, nazvaću to, “efektom šuma” koji ostavlja utisak kao da je sve snimljeno sedamdesetih godina. Kad scenario, rediteljska ideja, dijalozi i priča vas obuzmu glumačka ekipa Kejt Blančet, Sara Polson, Uzo Aduba, Rouz Bajrn, Elizabet Banks, Džon Slateri, Margo Matindejl i Trejsi Ulman patosiraće glumom koja zaslužuje da svako od njih dobije po tri Zlatna globusa i dva Oskara.
U jednoj sceni Filis Šlafli kaže da ne želi svet u kojem će da zavlada feministički totalitarni košmar, protivnica Glorija Stejnem odgovara da ljudi imaju na kontrolu nad svojim telom i životom, a serija neutralno bez namere da stane na bilo čiju stranu klima glavom i sluša ljude koji žele svet u kojem su svi srećni, ali nejednaki.
8 High Maintenance (četvrta sezona)
Od suptilnog humora, preko studije ličnosti, pa do koračanja po problematici mentalnih prepreka “High Maintenance” je najefektnija kratka forma o ljudima, njihovim neobičnim životima i o nama, skrivenim i manje skrivenim porivima.
Genijalnost serije počiva u tome što ni u jednoj epizodi ne može da razočara, iako svaki put ima drugačiju priču da ispriča i nijedna nije obična, dok su serije oko nje postale upravo to – obične.
7 Better Things (četvrta sezona)
Milena Dravić u filmu “Nije lako sa muškarcima” u ulozi Gordane Diklić se moli bogovima, starim i novim, da jedno letovanje provede sama i u miru, daleko od tri ćerke i kmekavog bivšeg muža. Sem Foks koju glumi Pamela Adlon u seriji “Better Things” ne sanja o godišnjem odmoru daleko od tri ćerke, bivšeg muža i majke koja je nepodnošljivo zabavna, jer nema vremena ni o čemu da sanjari. Zaboravila je kako je imati nekog pored sebe, zaboravila je šta znači biti srećan jer je u sendviču sa ćerkama tinejdžerkama čije su želje važnije od njenih, obavezama i kreditima koje mora da isplati. Kao i Gordana Diklić, Sem Foks potpunu katastrofu oko sebe posmatra kao životni paradoks, kao kaznu koju mora da odsluži jer je nešto gadno zgrešila u prethodnom životu.
6 The Haunting of Bly Manor
Kao i u slučaju “Hill House”, tako i “Bly Manor” je rediteljski i vizuelni spektakl od početka do kraja koji koliko košta, tako i izgleda. Fantastičan izbor glumaca i verodostojan prikaz narušenog mentalnog stanja i anksioznosti u rukama Viktorije Pedreti je uživanje za gledanje, koliko god ovo pogrešno zvučalo.
“Bly Manor” nije ni bolji, ni gori od “Hill House”, ali je potpuno drugačiji. Emocija koja je vladala u prvoj sezoni, sada dobija potpuno drugo značenje. Fokus u prvoj sezoni je bio na porodici, a u drugoj na porodici koja je nastala spletom okolnosti i to nažalost nesrećnim.
Duhovi u “Bly Manor” nisu strašni, ali ulaze pod kožu jer smo ih već videli u našoj stvarnosti, a to je mnogo strašnije.
5 The Crown (četvrta sezona)
“Crown” posle četiri sezone kruna nije spala sa glave jer je i dalje produkcijski jedna od najbolje urađenih serija čija glumačka postava je san svih mogućih snova. Neprikosnovena Olivija Kolman kao kraljica Elizabeta je jedna od retkih glumica koja može da ima scenu koja traje šest sekundi u kojoj ne izgovara nijednu reč, ali jasno postavlja atmosferu cele epizode. Džilijan Anderson kao Margaret Tačer pokupila je manerizam britanske premijerke, ali zahvaljujući scenariju i glumačkoj dovitljivosti dala joj je mnogo veću kompleksnost i živopisnost komičnim momentima nego što je to uradila Meril Strip. Ema Korin, kao princeza Dajana, uhvatila je zaštitni znak pokojne princeze, a to je facijalna eskpresija i čuveni pokret glavom. Džoš O Konor kao princ Čarls, Tobijas Menzis kao princ Filip i Helen Bonam Karter u ulozi princeze Margaret su još jedan briljantan dodatak celokupnoj postavi.
“Crown” četiri sezone kasnije je jedna od retkih serija koja je vremenom postajala sve zrelija i bolja. Trenutno je u fazi kada njena kruna je veća i sjajnija nego ostale jer ne zaboravlja da je priča o ljudima na kraju ipak priča o ljudima, ma ko god oni bili.
4 Dark (treća sezona)
Oproštajna sezona “Dark” je najizazovnije, najinteligentnije i najbolje parče televizije koje se u skorijoj televiziskoj istoriji. U pitanju je osam sati materijala koji ne potcenjuje publiku i ne tretira je kao potpunog duduka koji samo želi da gleda u ekran kao tele u šarena vrata bez ijedne upotrebljene moždane vijuge. Zato će “Dark” velikodušno nagraditi one koji cene kreativnost, kvalitet i pre svega dobru priču jer na kraju balade projekat Barana Bo Odara je odlična priča koja sam “malo” deluje konfuzno.
3 Patria
Sivkasto-melanholičan ton kojim započinje “Otadžbina” je daleko od suvoparne porodične i političke drame. Malograđanski mentalitet, komični folklor i karakter aktera daje neverovatnu živost ovom prokletom delu sveta. Izbegavanje da se nekadašnje prijateljice sretnu, tragična sudbina Mirenine ćerke, i mešanje Bećuri u izbor partnera svoje dece daje mnogo širu sliku o porodicama koje pate zbog nesreće koja ih je pogodila. Umesto predvidive linearne karakterizacije, svi likovi su multidimenzionalna bića koja nisu samo definisana lošim momentima u životu, već i onim koji ih čine ljudima željnim da nastave da dišu. Tenzičnu i povremeno neprijatnu atmosferu podižu događaji iz prošlosti kao i događaji koji će se odviti da dolaskom Bićuri u rodni grad. Komedija, kao momenat olakšanja, upadaće organski onda kad treba, u nameri da rastera sive oblake koji se nadvijaju nad pričom.
“Otadžbina” ide u korak sa životima centralnih likova, ali i njihovih kontakata i porodica otkrivajući kako funkcioniše mala zajednica, naročito ona koja je okovana strahom i inatom. Nažalost moraju da plate visoku cenu, onu koju je istorija htela da ih nauči, ali su pobegli sa tog časa.
2 The Queen’s Gambit
Šta je drugo ovaj život nego partija šaha. Posle povučenog poteza nema natrag, kao ni posle dobrih ili loših odluka. Možete samo da gledate u tablu i da se nadate najboljem. Branimo se, napadamo i na kraju pobeđujemo ili gubimo. Ali, kad se partija završi, figure se odlože i tu je kraj. Zato i jeste uzbudljiv ovaj život sastavljen od crnih i belih figura, crnih i belih polja, skakača-napadača, pijuna, kraljica, kraljeva, topova i konja. Nekad je crno, nekad je belo i igra ne traje zauvek, bili zadovoljni ili ne finalnim ishodom.
Serija “The Queens Gambit” reditelja i scenariste Skota Frenka, zasnovana na romanu Valtera Tevisa, diše toliko duboko i pulsira tako jako da je na momente teško poverovati da smo svedoci fikcije, a ne istinite priče. Živopisni upad u život Elizabet Harmon, kao i sam život, prepun je neočekivanih događaja koji slikaju stvarnost devojke koja hoda negde na granici genijalnosti i ludila. “The Queens Gambit” kao maestro u šahu je maestro drame kakve se više ne viđaju i kakve nam već dugo nedostaju.
Iako možda tako deluje, serija ne traži nikakvo znanje o šahu, pa čak ni poznavanje jer narativ je ličan i nabijen empatijom prema brojnim akterima koji igraju na crnim i belim poljima oko Elizabet Harmon.
1 The Twelve
Belgijska serija, koja je odmah posle debitovanja dobila drugu sezonu, vrlo namerno ostavlja kraj sezone, takav kakav je. Bez namere da prevari publiku ili da je ostavi bez odgovora, već da je natera da misli svojom glavom i da preispita sopstveni sistem vrednosti. Kao što je nemački “Dark” otvorio vrata interpretaciji i mućkanju glavom, tako i “The Twelve” na potpuno drugačiji način angažuje gledaoca.
lagi bol u stomaku i nelagoda su neminovi jer fantastična gluma, scenario, rediteljske odluke i narativ slučaja Fri Palmers čine da ste zaista pozvani u sudnicu da budete porota, pa izvolte presudite, ako vam je savest čista.