Uspeh akciono-avanturističke RPG video-igre poljskog tima CD Project RED otvorio je gejming zajednici portal sveta koji je devedesetih napravio pisac Andžej Sapkovski. Fantazijska priča o Geraltu od Rivije, veštac i lovac na glave, ušuškana u večiti animozitet između ljudi, vilenjaka, čarobnjaka, magičnih stvorenja i borbi za moć pre ili kasnije je bila osuđena da sa papira, a potom sa gejming konzola i računara dobije svoje televizijsko ili filmsko ruho. Nije čudo zašto je od kraja 2017. godine napetost rasla kao kvasac kada je Netflix najavio da je u svoje velike striming šape zarobio prava na adaptaciju romana Andžeja Sapkovskog. Svet koji je gladan za još jednim “Game of Thrones” nije očekivao ništa manje od novog televizijskog spektakla jer ako već hajpuješ dve godine, onda valjda radiš nešto dobro. Kreatorka serije Loren Šmidt Hisriš želela je ujedini gejming industriju i ljubitelje serijala, i da svetu pruži novu zabavu za sve generacije. Želela je, ali je negde na tom putu zaboravila kako se pravi dobra adaptacija i kako da privuče one koji ne znaju apsolutno ništa o svetu Geralta od Rivije.
Prva sezona od osam epizoda je spoj prve dve knjige Sapkovoskog – “Poslednja želja” i “Mač sudbine”. Oni koji su čitali znaju da su u pitanju kratke priče koje se tehnički ne dotiču i formiraju svet o tri junaka – Geraltu, Ciri i Jenifer. Ovde počiva, u ime oca, sina i svetoga duha, prvi i osnovni problem u Netflix-ovoj adaptaciji.
Godinama unazad ljubitelji beletristike i popularnih romana nikad nisu bili preterano srećni filmskim i televizijskim predstavljanjem onoga što su pročitali. Pojedina genijalna dela moderne književnosti, poput “Atlas oblaka” Dejvida Mičela, je gotovo nemoguće narativno preneti u svet filma ili serije. Bilo je pokušaja, manje ili više uspešnih, ali najčešće su rezultirale manjkavošću i ne pretarno zanimljivim ishodom za gledanje.
“The Witcher” treba da ostane u istoriji najbolji primer kako ne treba adaptirati knjige ili ih naprosto ostaviti da budu to što jesu.
O čemu se radi, ko je Geralt, ko su ostali junaci, zašto je svet takav kakav jeste, na čemu počiva, ko je kome tu kum i brat, a ko kome zla svekrva? Nemam pojma jer najveći deo serije se gleda sa mišlju – ništa mi nije jasno ko su ovi ljudi i kakvi su ovo glasovi.
U prvih pet epizoda priča, pokušava, da uvede gledaoca u radnju i predstavi im tri glavna aktera. Geralt (Henri Kavil) muška veštica (presmešno zvuči, bolje nego veštac) solo igrača koji se kroz predugi život probija mačem, moćima, lakom zabavom po kuplerajima i dobročiniteljstvom, tačnije, daj mu novčiće da te reši bede. Ako seljake muči stvorenje iz močvare ili kraljevsku porodicu ukleta princeza koja je noću krvoločni monstrum, Geralt ima rešenje – samo mu daj pare. U duhovitom uvodu četvrte epizode jedan od zabrinutih seljaka detaljno opisuje prepunoj birtiji kako je čudovište pojelo vešca, da bi se Geralt iste sekunde pojavio umazan od iznutrica monstruma kojeg je iskasapio.
Princeza Ciri i čarobnica Jenifer imaju dva zasebna narativa – princeza mora da preživi u neprijateljskom svetu nakon što je zamak porodice srušen do temelja, a buduća čarobnica je život provela sa grbom i facijalisom dok je magični krug nije uzeo pod svoje i odvojio je od bednog života punog nasilja.
Dakle, imamo priče o heroju, priča o borbi za život i priču o samoodbrani od sveta koji te očajnički ne želi. Sve bi to bilo lepo da nije pakleno dosadno. Dosadno, neinspirativno do te mere da je preko osam sati serije u nekom trenutku nepodnošljivo za gledanje.
Blago Dedi, pročitaj i ⇓
Pobednik decembra: Dokumentarac koji secka na komade
Serija “Servant” je za sve vas željne dobrog bizarnog obrta u priči
Dosta žalbi je upućeno na izbor Henrija Kavila kao Geralta, na kraju se ispostavilo da izbor nije mogao biti bolji. Kavil kao veliki fan video-igre dao je sve od sebe u akcionim, dramskim i komičnim scenama. Odlična reprezentacija lika uz nekoliko vrcavih opaski čini Geralta dopadljivim protagonistom, samo da je priča oko njega zanimljiva kao i on sam.
Sličan problem važi i za Anju Šalotru u ulozi Jenifer. Odlična glumica sa empatičnim licem ono što je dobila od lika napravila je najbolje što je mogla, opet priča oko nje je toliko predvidivo štura i klišeriana, promenjena u odnosu na knjige, da lik može učiniti odbojnim i napornim.
Princeza Ciri koju tumači Freja Alan osim magičnog lica koje kamera obožava ni glumački ni narativno ne pruža bog zna šta.
I sad dolazimo do bolnog problema cele serije. Priča ne teče prirodno jer je vrlo razbacana i nejasna u toku. Ne postoji adekvatno postavljanje priče niti sveta, pa će se mnogi mučiti da se angažuju u gledanju. Likovi se naprasno pojavljuju, nestaju, bez objašnjenja niti naznake šta čine u svetu “The Witcher”.
Stvari otežavaju dosadni dijalozi koji prvu živost hvataju u četvrtoj epizodi da bi ubili u pojam u petoj. Serija pokušava svima da da vreme i mesto u magičnom univerzumu što dodatno usporava radnju i dinamički tok koji je davi u mutnoj močvarnoj vodi.
“The Witcher” tek počinje da liči na nešto pred sam kraj, malo se sabira i oduzima. Ako želite da provedete preko osam sati pored ekrana da biste dobili efektnih 40 minuta serije, onda je ovo za vas. U suprotnom već negde oko treće epizode pažnja će pasti.
“The Witcher” je želeo svašta da ponudi i nudi nekoliko odličnih akcionih scena, dobre glumce, duhovite opaske, ali to je samo 10% od ukupnog materijala. Ostatak je konfuzan, nejasan, amaterski posložen u kontekstu radnje, čak na momente izgleda malo jeftino, sivo, dosadno i monotono što nije kompliment za fantastiku.
Ukratko bušne svilene gaće.